Lujo Bakotić
Lujo Bakotić (21.11. 1867, Sinj — 31.3. 1941 ) bio je pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.
Lujo se, kao i njegov otac Ignjat, advokat, smatrao Srbinom katoličke vere. Gimnaziju je završio u Splitu, a pravne nauke u Beču i Gracu.
Bavio se advokaturom, a jedno vreme je bio i predstavnik Srpske stranke u Dalmatinskom saboru. Zbog rada za narodne ideale morao je 1913. pobeći u Srbiju. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata, povukao se u Niš a odatle u Pariz, pa Rim, gde je postavljen za sekretara poslanstva pri Vatikanu i radio na Konkordatu između Srbije i Vatikana.
Posle Prvog svetskog rata bio je poslanik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Vatikanu (1920-1923), kao i na drugim dužnostima Ministarstva spoljnih poslova. Često je zastupao novu državu u Hagu, a posle je postavljen za našeg poslanika u Moskvi i kao takav penzionisan 1935.
Bakotić je bio klasično obrazovan, poznavalac francuskog, italijanskog, nemačkog, engleskog i latinskog jezika.
Poznata dela:
- Justinijanove institucije (prevedeno s latinskog 1911).
- Dalmatinsko pitanje (izašlo 1915. u Švajcarskoj, na francuskom jeziku),
- Rečnik srpskohrvatskog jezika (1936),
- Preveo je i izdao Bibliju (Stari i Novi Zavet, 1938, posle dvadeset godina rada)
- Srbi u Dalmaciji (1939).
Takođe je napisao veliki broj pravno-političkih članaka u stručnim časopisima.