Болеслав V Стидљиви
| Болеслав V Стидљиви | |
|---|---|
| |
| Болеславова гравура | |
| Сениорски војвода Пољске | |
| Владавина | 1243. - 1279. |
| Претходник | Конрад Мазовски |
| Насљедник | Лешек II Црни |
| Сандомјерски војвода | |
| Владавина | 1227. - 1230. 1232. - 1279. |
| Претходник | Болеслав I Мазовски |
| Насљедник | Лешек II Црни |
| Супруга | Кунегунда Угарска |
| Династија | Пјастовићи |
| Отац | Лешек I Бијели |
| Мајка | Грзимислава |
| Рођење | 21. јул 1226. |
| Смрт | 7. јануар 1279. Краков |
Болеслав V Стидљиви (пољски: Болесłаw Wстyдлиwy) (21. јул 1226. - 7. јануар 1279.) био је члан Династије Пјастовића који је владао Пољском као Сениорски војвода Пољске од 1243. до 1279.
Биографија
[уреди | уреди извор]Болеслав је рођен као син војводе Лешека Бијелог и Грзимиславе из Династије Рјуриковича.
Како је након очеве погибије 1227. имао само једну годину, о томе тко ће преузети бригу о њему (и тако постати регент) избиле су свађе и оружане борбе између најстаријих чланова Династије Пјастовића; Владислава Танконогог, Хенрика Брадатог и Конрада Мазовског.[1] У складу са ранијим договором са његовим оцем и мајком Грзимиславом бригу о њему преузео је Владислав Танконоги, који није дуго издржао као регент, јер је 1229. смјењен.[1]
Изгурао га је агресивни Конрад Мазовски (Болеславов стриц), који је захтјевао да он постане регент као најближи рођак. Ни он није дуго издржао, јер је његова мајка Грзимислава преферирала Хенрика Брадатог па је 1232. он постао тутор и регент.[1]
Ситуација се промјенила 1233. кад су се измирили Хенрик Брадати и Конрад Мазовски, тим договором Болесłав је добио Сандомјерско војводство, којим је требала владати његова мајка као регент док не одрасте. Унаточ својој младости он је већ од 1234. / 35, почео издавати документе које је заједно с њим потписивала и мајка Грзимислава.[1] Од 1243. кад се Конрад коначно повукао са краковског трона, након изгубљене битке код Суцходółа, Болесłав је самостално владао као Сениорски војвода Кракова и Сандомјера.[1]
За његове владавине Малопољску су погодиле двије разорне инвазије Татара (1241. и 1259./1260.[1] Како је био савезник угарског краља помагао му је у борби против Чеха 1253. и 1260. али је 1271. постао чешки савезник у борби против свог ривала Вłадислава Ополског.[1]
Та је политика врлудања и постављање Лешека Црног за војводу од Сиерадза резултирала је побуном малопољских племства. Уз то је и Вłадислав Ополски навалио на Краков да га сруши с трона, Болесłав је ипак успио поразити побуњенике 1273. у Битци код Богуцина. Кад је видио да је ослабила позиција угарског краља, промјенио је страну и приклонио се чешком краљу Отакару II. Такођер се окренуо против дојучерашњих савезника је Јатвјага, али се престао мјешати у русинске ствари што је дотад радио његов отац Лешек Бијели.[1]
Свој надимак - Стидљиви (латински: Пудицус) добио је током 13. вијека. Он је настао на бази сумњи да он никада није конзумирао свој брак, са кћерком угарског краља Беле IV - Кунегундом, која му је доведена као невјеста 1239. кад је имао тринаест а она пет година.[1] Како нису имали дјеце, а Кунегунда је као велика вјерница (и заклета дјевица) проглашена светицом, испало јој он није прилазио због стидљивости, али тко зна што је било...[1]
Кад је умро 1279. покопан је у фрањевачком самостану у Кракову.[1]
