Пређи на садржај

Денга грозница

Извор: Wikipedija
Денга грозница
Пхотограпх оф а персон'с бацк wитх тхе скин еxхибитинг тхе цхарацтеристиц расх оф денгуе февер
Карактеристичан осип присутан код денге грознице.
Специјалностинфектологија
Класификација и екстерни ресурси
ИЦД-10
  • А90 Денгуе (грозница) (класична денга)
  • А91 Денга хеморагијска грозница
ИЦД-9061
ОМИМ614371
ДисеасесДБ3564
МедлинеПлус001374
еМедицинемед/528
МеСХД003715

Денга грозница, позната и као костоломна грозница, заразна је тропска болест коју узрокује вирус денгуе. Симптоми укључују врућицу, главобољу, болове у мишићима и зглобовима, и карактеристичан осип сличан оспицама. Код мањег броја обољелих болест се понекад развије у један од два озбиљнија облика болести. Један је облик смртоносна денга хеморагијска врућица, са симптомима крварења, смањеног броја тромбоцита и изљева крви из крвних жила, а други је денга синдром шока, који се манифестира опасно ниским крвним тлаком.

Денгу преноси неколико врста комараца из рода Аедес, углавном Аедес аегyпти. Вирус обухваћа 4 серотипа; сваки серотип након инфекције оставља доживотну имуност на исти серотип, али само краткотрајну крижну имуност. Реинфекција другим серотипом повећава ризик од тешких компликација. Како не постоји цјепиво, мјере заштите укључују сузбијање станишта и саме популације комараца, те заштиту од угриза.

Лијечење акутног облика денге је симптоматично, за благи облик болести примјењује се орална или интравенска рехидрација, док је за теже случајеве предвиђена рехидрација интравенозним путем или трансфузија крви. Инциденција денга грознице драматично расте од 1960-их: годишње оболи око 50–100 милијуна људи. Рани описи болести датирају из 1779., а вирусни узрочник и начин пријеноса откривени су почетком 20. стољећа. Денга је од Другог свјетског рата глобални проблем и ендемска је у више од 110 земаља. Осим сузбијања комараца, ради се на развоју цјепива, као и лијекова који би специфично погађали сам вирус.

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]
Обрис торза са стрјелицама које означавају захваћене органе у различитим стадијима грознице
Схематски приказ симптома денга грознице.

Код заражених вирусом денгуе, болест је већином асимптоматска (80%) или се манифестира с благим симптомима као што је недефинирана врућица.[1][2][3] Око 5% обољелих развијају тежи облик болести, који у мањем броју случајева може озбиљно угрозити живот.[1][3] Инкубацијско раздобље (временски интервал од изложености вирусу до појаве симптома) износи од 3–14 дана, али најчешће 4–7 дана.[4] Стога путници који се враћају из ендемских подручја вјеројатно немају денга грозницу ако су се врућица или други симптоми појавили по истеку 14 дана од повратка.[5] Симптоми у дјеце често су налик онима код прехладе и гастроентеритиса (повраћање и прољев).[6] Иако су симптоми опћенито блажи неголи код одраслих,[7] дјеца су подложнија тешким компликацијама.[5]

Клинички тијек

[уреди | уреди извор]
Клинички тијек денге грознице[8]

Симптоми карактеристични за денга грозницу су нагло повишење температуре, главобоља (карактеристична бол иза очију), болови у мишићима и зглобовима, те осип. Алтернативни израз за денгу, "костоломна врућица" (енгл. “бреак-боне февер”), асоцијација је на попратне болове у мишићима и зглобовима.[1][9] Тијек заразе дијели се на три стадија: фебрилни, акутни и стадиј опоравка.[8]

Стадиј фебрилности обухваћа високу температуру, често и преко 40 °Ц, нелокализирану бол и главобољу; што обично траје од два до седам дана. У овом се стадију може јавити и повраћање.[8][9] У фебрилном стадију осип је врло чест, те се појављује у 50–80% обољелих.[9][10] Манифестира се као црвенило коже у првом или другом дану појаве симптома или као осип налик оспицама касније у тијеку болести (4-7 дана).[10][11] Може доћи до појаве петехија (ситних црвених мрља које не нестају под притиском коже, узрокованих пукнутим капиларама) у овом стадију,[8] као и до благог крварења из слузнице уста и носа.[5][9] Кривуља врућице опћенито је бифазна по нарави, јењава и враћа се на дан или два, иако постоје разлике у понављању овог узорка.[11][12]

Након стадија високе температуре болест код неких пацијената прогредира у акутни стадиј, и углавном траје један до два дана.[8] За вријеме овог стадија може доћи до значајног накупљања текућине у прсном кошу и трбушној шупљини због повећане пермеабилности капилара и изљева крви. То доводи до смањења волумена крви и отежаног дотока крви у виталне органе.[8] У овој фази може доћи до затајења органа и тешког крварења, обично у пробавном суставу.[5][8] Шок(денга синдром шока) и крварење (денга хеморагијска врућица) јављају се у мање од 5% случајева,[5] но у случајевима реинфекције другим серотипом вируса денгуе (“секундарна инфекција”), ризик појаве шока и крварења је већи.[5][13]

Слиједи стадиј опоравка, у којем се текућина изгубљена изљевом реапсорбира у крвоток.[8] Ова фаза обично траје око два дана.[5] Побољшање је често нагло, али може доћи до јаког сврбежа и успореног срчаног ритма.[5][8] Може се појавити и осип макулопапуларног или васкулитичног, типа попраћен гуљењем коже.[14] У овом стадију може доћи до накупљања вишка текућине које, ако захвати мозак, може проузрочити смањено стање свијести или конвулзије.[5] Осјећај умора може потрајати тједнима након инфекције.[14]

Попратне тегобе

[уреди | уреди извор]

Денга понекад може захватити и друге суставе органа,[8] било самостално или уз класичне симптоме денга грознице.[6] Смањено стање свијести јавља се у 0.5–6% тежих случајева, што је могуће приписати вирусној упали мозга или индиректно оштећењу функција виталних органа, као нпр. јетре.[6][12]

У контексту денга грознице, забиљежени су и други неуролошки поремећаји, попут трансверзног мијелитиса и Гуиллаин-Баррéовог синдрома.[6] Упала срчаног мишића и акутно затајење јетре убрајају се у рјеђе компликације.[5][8]

Узрок

[уреди | уреди извор]

Вирологија

[уреди | уреди извор]
Слика трансмисијског електронског микроскопа показује вирус денгуе
ТЕМ микрограф приказује вирионе (накупина тамних точака близу средишта)

Вирус денга грознице (ДЕНВ) је РНК вирус из породице Флавивиридае; род Флавивирус. Други припадници истог рода су вирус жуте грознице, вирус Западног Нила, вирус Ст. Лоуис енцефалитиса, вирус јапанског енцефалитиса, вирус крпељног енцефалитиса, вирус болести кyасанурске шуме, и вирус омске хеморагијске врућице.[12] Већину преносе артроподи (комарци или крпељи), и зато се називају и арбовирусима (артхропод-борне (борне енг., ношени) вируси).[12]

Геном (генски материјал) вируса денгуе садржи око 11.000 нуклеотида, с кодом за 3 различите молекуле бјеланчевина (C, прМ и Е) које творе вирусну честицу и седам других молекула бјеланчевина (НС1, НС2а, НС2б, НС3, НС4а, НС4б, НС5) које се налазе само у зараженим станицама домаћина и потребне су за размножавање вируса.[13][15] Постоје 4 соја вируса, који се називају серотиповима, а то су ДЕНВ-1, ДЕНВ-2, ДЕНВ-3 и ДЕНВ-4.[2] Сва четири серотипа могу узроковати потпуни клинички спектар болести.[13] Вјерује се да се инфекцијом једним серотипом стјече доживотан имунитет на исти, али само краткотрајна заштита од других серотипова.[2][9]

Озбиљне су компликације поготово честе код секундарних инфекција, кад се нетко претходно изложен серотипу ДЕНВ-1 зарази серотипом ДЕНВ-2 или ДЕНВ-3, или кад се након изложености ДЕНВ-3 зарази серотипом ДЕНВ-2.[15]

Пријенос

[уреди | уреди извор]
Крупни кадар комарца Аедес аегyпти који пробада кожу
Комарац Аедес аегyпти храни се крвљу људског домаћина

Вирус денгуе се углавном преноси комарцима из рода Аедес посебно А. аегyпти.[2] Ови комарци најчешће обитавају на земљописној ширини између 35°  сјеверно и 35° јужно на надморској висини мањој од 1000 м.[2] Најћешће гризу тијеком дана.[16] Друге врсте рода Аедес које преносе болест укључују Аедес албопицтус, Аедес полyнесиенсис и Аедес сцутелларис.[2] Људи су главни домаћини вируса,[2][12] но исти може заразити и друге примате.[17] До заразе може доћи само једним убодом.[18] Женка комарца која се нахрани крвљу особе заражене денгом и сама постаје заражена вирусом који се настани у цријевним станицама комарца. Након 8–10 дана вирус се шири у остало ткиво укључујући жлијезду слиновницу те се отпушта у комарчеву слину. Чини се да вирус нема негативних учинака на комарца, који остаје заражен до смрти. Аедес аегyпти своја јајашца полаже у спремнике воде, живи у непосредној близини људи и првенствено се храни људском крвљу, а тек потом крвљу других краљежњака.[19]

Денга се такођер може пренијети и путем заражених крвних приправака тијеком трансфузије крви и донирањем органа.[20][21] У земљама попут Сингапура, гдје је денга ендемска болест, ризик инфекције процјењује се на 1,6 до 6 случајева на 10,000 трансфузија.[22] Вертикални пријенос (с мајке на дијете) тијеком трудноће и код порода такођер је забиљежен.[23] Остали начини пријеноса вируса путем међуљудског контакта такођер су забиљежени, али су ријетки.[9] Генетске варијације код денгуе вируса су специфичне за простор у којем постоје, што указује на то да је колонизирање нових станишта врло ријетко, успркос новијој појави болести на новим подручјима.

Предиспозиција

[уреди | уреди извор]

Тежи облик болести чешћи је у дојенчади и дјеце, и за разлику од многих других зараза учесталији је у релативно добро ухрањене дјеце.[5] Ризик заразе већи је у жена него у мушкараца и код људи с већом тјелесном тежином.[15] Денга може бити опасна по живот у људи с кроничним болестима попут дијабетеса и астме.[15]

Полиморфизми (нормалне варијанте) у појединим генима повезују се с повећаним ризиком тешких компликација денге. Примјери укључују генске упуте за синтезу протеина познатих под називима ТНФα, МБЛ,[1] ЦТЛА4, ТГФβ,[13] DC-СИГН, и одређене алеле људског леукоцитног антигена.[15] Честа генетска аномалија становника Африке, позната као мањак ензима глукоза-6-фосфат дехидрогеназе, повећава ризик од компликација.[24] Полиморфизми у генима за рецептор витамина D и Фцγ рецептор служе као заштита од тежих облика болести у секундарним инфекцијама денге.[15]

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]

При убоду комарца зараженог вирусом денгуе, вирус улази у кожу преко комарчеве слине. Веже се на бијеле крвне станице и продире у њих, те се размножава унутар станица док оне путују тијелом. Нападнута бијела крвна зрнца почињу производњу бројних сигналних протеина, као напримјер интерферона, који су одговорни за многе симптоме попут повишене температуре, симптома налик грипи и тешких болова. Код тешких инфекција вирус се размножава великом брзином и може захватити многе друге органе (нпр. јетру и коштану срж), док текућина из крвотока продире кроз стијенке малих крвних жила у тјелесне шупљине. То резултира смањеним волуменом крви у крвним жилама и смањењем крвног тлака до врло ниске вриједности, због чега витални органи нису довољно опскрбљени крвљу. Надаље, поремећај рада коштане сржи доводи до смањеног броја тромбоцита, који су потребни за учинковито згрушавање крви; то повећава ризик од крварења, друге велике компликације денге.[24]

Размножавање вируса

[уреди | уреди извор]

Након продирања у кожу, вирус денгуе се веже за Лангерхансове станице (скупина дендритичких станица у кожи које идентифицирају патогене).[24] Вирус ендоцитозом улази у станице везивањем вирусног протеина на мембранске бјеланчевине Лангерхансових станица, точније лектин тип C познат као DC-СИГН, рецептор за манозу (МБЛ) и ЦЛЕЦ5А.[13] Вјерује се да је везивање на DC-СИГН, неспецифични рецептор страних твари на дендритичким станицама, главни механизам улаза вируса.[15] Дендритичка станица путује према најближем лимфном чвору. У међувремену се геном вируса умножава у мембранским мјехурићима на ендоплазматском ретикулуму станице, гдје се синтезом стварају нове вирусне бјеланчевине и реплицира вирусна РНК. Незреле вирусне честице преносе се до Голгијевог тијела, дијела станице гдје се на призведене бјеланчевине везују потребни шећери стварајући тако гликопротеине. Зрели вирус тада буја на површини заражене станице и отпушта се егзоцитозом. Ослобођени вирус може улазити и у друге бијеле крвне станице, точније моноците и макрофаге.[13]

Почетна реакција заражених станица је производња интерферона, једног цитокина који у прирођеном имуносном суставу активира низ обрамбених механизама против вирусних инфекција повећањем синтезе велике скупине бјеланчевина посредством ЈАК-СТАТ-а. Изгледа да неки серотипови вируса денгуе имају механизме за успоравање овог процеса. Интерферон такођер активира и стечени имуносни сустав, што доводи до производње антитијела као и Т лимфоцита, који ће изравно напасти све станице заражене вирусом.[13] Производе се различита антитијела која се циљано вежу уз вирусне бјеланчевине како би их обиљежили за фагоцитозу (прождирање од стране специјализираних станица и уништавање), но понекад се веза антитијела и вирусних протеина у фагоциту распада прије уништавања, па се вирус даље може несметано умножавати.[13]

Тежи облик болести

[уреди | уреди извор]

Није сасвим јасно зашто секундарне инфекције другим серотипом вируса денгуе повећавају ризик од денга хеморагијске врућице и денга синдрома шока. Најприхваћенија хипотеза је она о повећању инфективности овисном о антитијелима (енгл. Антибодy-депендент енханцемент - АДЕ). Точан механизам АДЕ-а није јасан. Сматра се да је одговорно слабо везивање не–неутрализирајућих антитијела и фагоцитозе вируса од стране бијелих крвних станица које су погрјешно обрадиле презентацију антигена.[13][15] Такођер се сумња да АДЕ није једини механизам који придоноси тешким компликацијама денге,[1] и многа су истраживања доказала улогу Т лимфоцита и фактора попут цитокина и сустава комплемента.[24]

У тешком облику болести јављају се два проблема: поремећај рада ендотела (станица које облажу крвне жиле) и поремећено згрушавање крви.[6] Ендотелна дисфункција резултира изљевом плазме из крвних жила у прсне и трбушне шупљине, а поремећај згрушавања одговоран је за крварење. Тежи облик болести такођер је повезан с повећаним бројем вирусних станица у крви и захваћањем других органа (попут коштане сржи и јетре). Станице захваћених органа одумиру, што доводи до ослобађања цитокина те истовременог активирања и коагулације и фибринолизе (супротстављених процеса згрушавања крви и разградње угрушака). Ови процеси резултирају истовременом ендотелном дисфункцијом и поремећајем згрушавања.[24]

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Алармирајући знакови[25]
бол у трбуху која постаје све јача
истовремено повраћање
повећање волумена јетре
крварење из слузокоже
високи хематокрит с ниским тромбоцитима
летаргија

Дијагноза денге у правилу се поставља на темељу клиничке слике, потврђених симптома и објективног прегледа; ово поготово вриједи за ендемска подручја.[1] Међутим, у раном стадију болест је тешко разликовати од других вирусних инфекција.[5] Могућа дијагноза поставља се на темељу постојања повишене температуре и најмање два од слиједећих симптома: мучнине и повраћања, осипа, опћег осјећаја боли, ниског броја леукоцита, позитивног Румпел Лееде теста или других алармирајућих симптома (видјети таблицу) у особе која живи у ендемском подручју.[25] Алармирајући симптоми јављају се прије почетка тешке денге.[8] Румпел Лееде тест, који је изузетно користан кад не постоји приступ лабораторијским претрагама, састоји се од напухавања траке тлакомјера око руке на 5 минута, и бројања евентуалног петехијалног крварења; појава великог броја петехија указује на вјеројатност денге.[8]

На дијагнозу денге треба посумњати код повишења температуре у особа унутар два тједна од њиховог повратка из тропа или суптропа.[14] Каткада је тешко разликовати денга грозницу од цхикунгунyе, сличне вирусне инфекције с истовјетним симптомима која се појављује на истим подручјима као и денга.[9] Често се врше претраге како би се искључиле друге болести сличних симптома, попут маларије, лептоспирозе, тифусне грознице и менингокока.[5]

Најранија промјена видљива у лабораторијским претрагама је низак број леукоцита, а касније се могу јавити и низак број крвних плочица и метаболичка ацидоза.[5] У тежем облику болести изљев плазме доводи до повећања густоће крви (на што индицира повећани хематокрит) и хипоалбуминемије.[5] Плеурални изљеви или асцитес могу се дијагностицирати објективним прегледом ако су велики,[5] но налаз текућине на ултразвуку може придонијети раном откривању денга синдрома шока.[1][5] Претрага ултразвуком је у многим подручјима ограничена због недоступности УЗВ уређаја.[1]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Свјетска здравствена организација је 2009. класифицирала денгу на два типа: благи и тешки облик.[1][25] Ово је замијенило СЗО класификацију из 1997., коју је требало поједноставити јер је била пререстриктивна, иако је и та класификација још увијек у упораби.[25] Према класификацији из 1997. денга се могла подијелити на недефинирану врућицу, денга грозницу и денга хеморагијску врућицу.[5][26] Денга хеморагијска врућица је надаље била подијељена на ступњеве И–ИВ. Ступањ I је присутност благих хематома или позитиван Румпел Лееде тест у особе с повишеном температуром, ступањ II је присутност спонтаног крварења у кожу и друге дијелове, ступањ III је клинички знак шока, а ступањ IV је тежак шок гдје крвни тлак и било није могуће детектирати.[26] Ступњеви III и IV називају се "денга синдромом шока".[25][26]

Лабораторијске претраге

[уреди | уреди извор]

Денга грозница може се дијагностицирати микробиолошким лабораторијским претрагама.[25] Претраге укључују изолирање вируса у вирусној култури станица, детекцију нуклеинских киселина путем ПЦР-а, детекцијом вирусногантигена или специфичних антитијела.[15][27] Изолирање вируса и ПЦР тестови точнији су од детекције антигена, но због великог трошка нису у широкој примјени.[27] У почетним стадијима болести сви тестови могу бити негативни.[5][15] ПЦР и детекција вирусног антигена точнији су у првих седам дана болести.[14] ПЦР тест који се може изводити на опреми за дијагностицирање грипе представљен је 2012. па ће ПЦР тест у будућности бити доступнији.[28]

Ове лабораторијске претраге имају дијагностичку вриједност само у акутној фази болести, с изузетком серолошких претрага. Тестови на специфична антитијела за вирус денгуе, тип ИгГ и ИгМ, могу бити корисни за утврђивање дијагнозе у каснијим стадијима заразе. I ИгГ и ИгМ стварају се након 5–7 дана. Највиши (титар) ИгМ-а јавља се у примарној инфекцији, но ИгМ се такођер производи и у секундарним и терцијарним инфекцијама. ИгМ се више не може детектирати 30–90 дана након примарне инфекције, а у случајевима реинфекције детекција је немогућа и раније. Томе насупрот, ИгГ се може детектирати наредних 60 и више година, што је у асимптоматским случајевима користан индикатор раније инфекције. Код примарне инфекције ИгГ досеже највише разине у крви након 14–21 дана. У реинфекцијама, највише разине јављају се раније, а титар је такођер виши. I ИгГ и ИгМ пружају заштитну имуност на инфективни серотип вируса. У лабораторијским претрагама и ИгГ и ИгМ антитијела могу крижно реагирати с другим флавивирусима, попут вируса жуте грознице, што може отежати интерпретацију серолошких резултата.[9][15][29] Дијагноза се не може поставити само на темељу детектирања ИгГ-а ако крвни узорци нису одвојено узети у размаку од два тједна и ако се не детектира најмање четвероструки пораст вриједности специфичног ИгГ-а. У особе са симптомима, детекција ИгМ-а сматра се дијагностичком.[29]

Превенција

[уреди | уреди извор]
Црно бијела фотографија људи који затрпавају јарак са стајаћом водом
Фотографија из 1920-их приказује настојања да се исуше стајаће воде и тиме смањи популација комараца.

Не постоји одобрено цјепиво за вирус денгуе.[1] Заштита овиси о сузбијању популације комараца пријеносника и заштити од њиховог убода.[16][30] Свјетска здравствена организација предлаже програм „Интегриране контроле вектора“ који се састоји од 5 елемената: (1) информирање, друштвена мобилизација и законодавство које ће осигурати јачање јавног здравства, (2) сурадња здравственог и других сектора (јавних и приватних), (3) интегрирани приступ контроли болести ради оптималног искориштавања ресурса, (4) одлуке темељене на доказима како би интервенције биле правилно усмјерене (5) јачање оспособљености ради осигуравања учинковите реакције на локалну ситуацију.[16]

Основна метода сузбијања Аедес аегyпти је уништење његовог станишта.[16] То се ради пражњењем спремника воде или кориштењем инсектицида или биолошких средстава сузбијања на подручјима прекривеним водама стајачицама,[16] иако се запрашивање органофосфатним или пиретроидним инсектицидима не сматра учинковитим.[3] Спријечавање настанка стајаћих волумена воде модификацијом околиша је препоручљива метода контроле, с обзиром на негативне учинке инсектицида по здравље и битне логистичке тешкоће са средствима за сузбијање.[16] Људи могу спријечити убоде ношењем одјеће која потпуно прекрива кожу, кориштењем мрежица за комарце и/или наношењем репелената (ДЕЕТ-диетилтолуамид се показао најучинковитијим).[18]

Лијечење

[уреди | уреди извор]

Не постоји лијек за денга грозницу.[1] Лијечење је симптоматско и укључује кућно лијечење оралном рехидрацијском терапијом уз контролне прегледе, а у тежим случајевима болничко лијечење интравенским текућинама и/или трансфузијом крви.[31] Одлука о хоспитализирању обично се доноси на темељу “алармирајућих симптома” наведених у таблици више, посебно у особа са здравственим тегобама у анамнези.[5]

Интравенску хидрацију обично је потребно примијењивати само дан или два.[31] Инфузија се титрира на диурезу од 0.5–1 мЛ/кг/х, узимајући у обзир стабилност животних знакова и нормализацију хематокрита.[5] Инвазивни захвати попут назогастричне интубације, примјене интрамускуларних ињекција и пункције артерије избјегавају се због ризика од крварења.[5] Парацетамол (ацетаминофен) се користи за третман врућице и осјећаја нелагоде док се нестероидни протуупални лијекови (НАСАИД) попут ибупрофена и аспирина избјегавају јер повећавају ризик од крварења.[31] У пацијената с нестабилним виталним знаковима крвна трансфузија примјењује се с првим знаковима "смањења хематокрита", тј. не чека се да вриједност концентрације хемоглобина досегне предодређену границу за примјену трансфузије.[32] Еритроцити без плазме или цијела крв су индицирани као трансфузијска терапија, а крвне плочице и свјежа смрзнута плазма углавном нису.[32]

У стадију опоравка прекида се примјена интравенских текућина како не би дошло до прекомјерног накупљања текућине.[5] Ако до накупљања текућине дође а витални су знакови стабилни, понекад је потребно само зауставити даљњи доток текућине.[32] Ако болесник није у критичном стању, за уклањање вишка текућине из крвотока може се користити диуретик Хенлеове петље, попут фуросемида.[32]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]
Карта свијета показује подручја станишта комарца Аедес, као и подручја гдје се јављају и комарци и денга
Распрострањеност денге у 2006.
Црвено: Епидемија денге и Ае. аегyпти
Плаво: Само Ае. аегyпти

Већина обољелих од денге опорави се без трајних посљедица.[25] Стопа смртности износи 1–5% без лијечења,[5] и мање од 1% уз лијечење;[25] међутим, стопа смртности код тежих облика болести износи 26%.[5] Денга је ендемска болест у више од 110 земаља.[5] Годишње од ње оболи од 50 до 100 милијуна људи, око 500.000 бива хоспитализирано,[1] а умире око 12.500–25.000 пацијената.[6][33]

Денга је најчешћа вирусна болест коју преносе артроподи,[13] код које се друштвено оптерећење болешћу процјењује на 1600 болесничких година живота (ДАЛY) на милијун људи, што је слично као код других дјечјих и тропских болести, те код туберкулозе.[15] Друга је најважнија тропска болест послије маларије,[5] иако је Свјетска здравствена организација убраја у једну од 16 највише занемарених тропских болести.[34]

Инциденција денге повећала се 30 пута између 1960. и 2010.[35] Вјерује се да је томе придонијела комбинација урбанизације, раста броја становника, путовања у иноземство и глобалног затопљења.[1] Земљописна проширеност денге грознице је углавном дуж екватора, гдје 70% од укупно 2,5 милијарде становника Азије и Пацифичког подручја обитава у ендемским подручјима.[35] У САД-у постотак заражених денгом након повратка из ендемских подручја износи од 2,9 до 8.0%,[18] што је чини другом најчешће дијагностицираном болешћу у овој групи послије маларије.[9]

До 2003. денга је била класифицирана као потенцијално средство биотероризма, но каснија извјешћа резултирала су декласификацијом јер се закључило да је вирус тешко преносив и да изазива хеморагијску врућицу у релативно малом броју људи.[36]

Као и многи други арбовируси, вирус денгуе опстаје у природи због циклуса који укључује векторе који се хране крвљу и домаћине краљежњаке. Опстаје у шумама југоисточне Азије и Африке због пријеноса са женки комараца рода Аедес (не само Аедес аегyпти) на властите потомке и на ниже примате. У руралним подручјима вирус на људе преноси комарац А. аегyпти и други припадници рода Аедес попут А. албопицтус. У урбаним дијеловима, вирус најчешће преноси А. аегyпти, који је широко распрострањен. На свим подручјима заражени нижи примати или људи придоносе броју денга вируса у оптјецају. Та се појава назива амплификацијом.[37] Убрзана урбанизација земаља тропског појаса у посљедњим десетљећима, те повећана мобилност популације увелике су придонијели повећању броја заражених денга грозницом као и њеном ширењу на нова подручја.[38] Денга грозница, некоћ болест само југоисточне Азије, сада се проширила на јужну Кину, земље Пацифика и Америку,[38] а представља пријетњу и Еуропи.[3]

Повијест

[уреди | уреди извор]

Вјеројатно први забиљежени случај денга грознице описан је у кинеској медицинској енциклопедији из доба династије Јин (265. – 420.) у којој се у вези с летећим кукцима спомиње "водени отров".[39][40] Постоје и описи епидемија из 17. стољећа, но први вјеродостојнији описи су они из 1779. и 1780., када је епидемија похарала Азију, Африку и Сјеверну Америку.[40] До 1940. епидемије денге грознице нису биле честе.[40]

Године 1906. потврђен је пријенос путем комарца рода Аедес, а 1907. је откривено да денгу такођер узрокује вирус (прва откривена вирусна болест је жута грозница).[41] Даљња истраживања заслужна за основно разумијевање пријеноса вируса болести провели су Јохн Буртон Цлеланд и Јосепх Франклин Силер.[41]

Значајно ширење денге за вријеме и након Другог свјетског рата приписује се еколошком поремећају. То је такођер довело и до ширења различитих серотипова у нова подручја, као и до појаве денга хеморагијске врућице. Она је први пут забиљежена на Филипинима 1953.; до 1970. постала је један од главних узрока морталитета у дјеце и појавила се на подручју Пацифика и обију Америка.[40] Денга хеморагијска врућица и денга синдром шока први су пут забиљежени у Средњој и Јужној Америци 1981., кад је дошло до реинфекције вирусом ДЕНВ-2 у људи који су претходно пребољели заразу вирусом ДЕНВ-1.[12]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Подријетло ријечи "денгуе" није разјашњено, но једна је теорија да ријеч долази из Сwахилија, из израза Ка-динга пепо, који означава болест коју је узроковао зао дух.[39] Ријеч динга могуће потјече од шпањолске ријечи денгуе, значења "осјетљив" или "опрезан", што би описивало држање особе која због денге грознице осјећа болове у зглобовима.[42] Такођер је могуће и да је шпањолски израз потекао из Сwахилија.[39] За карипске робове који су били заражени говорило се да имају став и држање кицоша, па је болест била позната и као "кицошка грозница".[43][44]

Израз "костоломна грозница" први је пут употријебио један од очева оснивача САД Бењамин Русх, у извјешћу (1789.) о епидемији из 1780. у Пхиладелпхији. У самом извјешћу углавном користи формални израз "билиоус ремиттинг февер" (ремитентна жућна грозница).[36][45] Израз денга грозница опће је прихваћен тек након 1828.[44] Други повијесни називи укључују енглески израз "бреакхеарт февер" (срцоломна грозница) и шпањолски "ла денгуа" (денга).[44] Изрази за тежи облик денге су и "заразна тромбоцитопенијска пурпура", и филипинска, тајландска или сингапурска грозница.[44]

Истраживање

[уреди | уреди извор]
Два мушкарца стављају рибу у воду стајаћицу: риба једе ларве комараца
Здравствени дјелатници пуштају млађ рибе П. ретицулата у умјетно језеро у четврти Лаго Норте у Брасíлији, Бразилу, ради сузбијања вектора.

Истраживања на подручју спријечавања и лијечења денге укључују разне мјере сузбијања пријеносника,[46] развој цјепива и антивирусног лијека.[30]

У сузбијању вектора донекле се успјешно користе бројне нове методе, попут увођења рибе гуппyја (Поецилиа ретицулата) или копепода у стајаће воде како би се хранили личинкама комарца.[46] Покушава се и заразити комарце бактеријом рода Wолбацхиа, чиме комарци постају дјеломично отпорни на вирус денгуе.[14]

Континуирано се ради и на јединственом цјепиву за сва 4 серотипа вируса денгуе.[30] Проблем је у томе што би цјепиво могло повећати ризик од тежег облика болести путем појачања увјетованог антитјелима (антибодy-депендент енханцемент –АДЕ)[47] Идеално цјепиво је оно које је сигурно за кориштење, учинковито након једне или двије дозе, које покрива све серотипове, не потенцира АДЕ, лако се преноси и похрањује те је финанцијски прихватљиво и економично.[47] Од 2009. проводе се истраживања на бројним цјепивима.[15][36][47], те се претпоставља да ће први комерцијални производи бити доступни 2015.[30]

Осим покушаја да се контролира ширење комараца рода Аедес и рада на цјепиву против денге, континуирано се ради и на антивирусним лијековима којима би се лијечила денга грозница и спријечавале тешке компликације.[48][49] Откривање структуре вирусних бјеланчевина придонијело би развоју учинковитих лијекова[49], те се истраживање креће у више обећавајућих смјерова. Први приступ била би инхибиција аналогом нуклеотида вирусне РНК-овисне РНК полимеразе (кодира НС5), ензима који копира генетски материјал вируса. Други приступ било би развијање специфичних инхибитора вирусне протеазе (кодира Н35), који цијепају вирусне бјеланчевине.[50] На крају, било би могуће развити инхибиторе уласка вируса у станицу, те инхибиторе 5′ цаппинга (РНА Цап) процеса, који има улогу у умножавању вируса.[48]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 Wхитехорн Ј, Фаррар Ј (2010). „Денгуе”. Бр. Мед. Булл. свезак 95: стр. 161.–173.. ДОИ:10.1093/bmb/ldq019. ПМИД 20616106. 
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 WХО (2009), пп. 14–16.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Реитер П (2010-03-11). „Yеллоw февер анд денгуе: а тхреат то Еуропе?”. Еуро Сурвеилл свезак 15 (број 10): стр. 19509.. ПМИД 20403310. 
  4. ↑ Гублер (2010), стр. 379.
  5. ↑ 5,00 5,01 5,02 5,03 5,04 5,05 5,06 5,07 5,08 5,09 5,10 5,11 5,12 5,13 5,14 5,15 5,16 5,17 5,18 5,19 5,20 5,21 5,22 5,23 5,24 5,25 5,26 Рањит С, Киссоон Н (Јулy 2010). „Денгуе хеморрхагиц февер анд схоцк сyндромес”. Педиатр. Црит. Царе Мед. свезак 12 (број 1): стр. 90.–100.. ДОИ:10.1097/PCC.0b013e3181e911a7. ПМИД 20639791. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 Варатхарај А (2010). „Енцепхалитис ин тхе цлиницал спецтрум оф денгуе инфецтион”. Неурол. Индиа 58 (4): 585–591. ДОИ:10.4103/0028-3886.68655. ПМИД 20739797. 
  7. ↑ Симмонс ЦП, Фаррар ЈЈ, Нгуyен вВ, Wиллс Б (Април 2012). „Денгуе”. Н Енгл Ј Мед 366 (број 15): стр. 1423.–1432.. ДОИ:10.1056/NEJMra1110265. ПМИД 22494122. 
  8. ↑ 8,00 8,01 8,02 8,03 8,04 8,05 8,06 8,07 8,08 8,09 8,10 8,11 8,12 WХО (2009) стр. 25 Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „WХОп25” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  9. ↑ 9,0 9,1 9,2 9,3 9,4 9,5 9,6 9,7 9,8 Цхен ЛХ, Wилсон МЕ (Оцтобер 2010). „Денгуе анд цхикунгунyа инфецтионс ин травелерс”. Цурр. Опин. Инфецт. Дис. свезак 23 (број 5): стр. 438.–444.. ДОИ:10.1097/QCO.0b013e32833c1d16. ПМИД 20581669. 
  10. ↑ 10,0 10,1 Wолфф К, Јохнсон РА (едс.) (2009). „Вирал инфецтионс оф скин анд муцоса”. Фитзпатрицк'с цолор атлас анд сyнопсис оф цлиницал дерматологy (6. издање изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл Медицал. стр. стр. 810.–812.. ИСБН 978-0-07-159975-7. 
  11. ↑ 11,0 11,1 Кнооп КЈ, Стацк ЛБ, Сторроw А, Тхурман РЈ (едс.) (2010). „Тропицал медицине”. Атлас оф емергенцy медицине (3. издање изд.). Неw Yорк: МцГраw-Хилл Профессионал. стр. стр. 658.–659.. ИСБН 0-07-149618-1. 
  12. ↑ 12,0 12,1 12,2 12,3 12,4 12,5 Гоулд ЕА, Соломон Т (Фебруарy 2008). „Патхогениц флавивирусес”. Тхе Ланцет свезак 371 (број 9611): стр. 500.–509.. ДОИ:10.1016/S0140-6736(08)60238-X. ПМИД 18262042. 
  13. ↑ 13,00 13,01 13,02 13,03 13,04 13,05 13,06 13,07 13,08 13,09 Роденхуис-Зyберт ИА, Wилсцхут Ј, Смит ЈМ (Аугуст 2010). „Денгуе вирус лифе цyцле: вирал анд хост фацторс модулатинг инфецтивитy”. Целл. Мол. Лифе Сци. свезак 67 (број 16): стр. 2773.–2786.. ДОИ:10.1007/s00018-010-0357-z. ПМИД 20372965. 
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 14,3 14,4 Симмонс, ЦП; Фаррар, ЈЈ; Нгуyен, вВ; Wиллс, Б (2012-04-12). „Денгуе.”. Тхе Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине свезак 366 (број 15): стр. 1423.–1432.. ДОИ:10.1056/NEJMra1110265. ПМИД 22494122. 
  15. ↑ 15,00 15,01 15,02 15,03 15,04 15,05 15,06 15,07 15,08 15,09 15,10 15,11 15,12 Гузман МГ, Халстеад СБ, Артсоб Х, ет ал. (Децембер 2010). „Денгуе: а цонтинуинг глобал тхреат”. Нат. Рев. Мицробиол. свезак 8 (број 12 (додатак)): стр. С7.–С16.. ДОИ:10.1038/nrmicro2460. ПМИД 21079655. 
  16. ↑ 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 16,5 WХО (2009), пп. 59–60.
  17. ↑ „Вецтор-борне вирал инфецтионс”. Wорлд Хеалтх Организатион. Приступљено 17. сијечња 2011. 
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 Центер фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион. „Цхаптер 5– денгуе февер (ДФ) анд денгуе хеморрхагиц февер (ДХФ)”. 2010 Yеллоw Боок. Приступљено 23. просинца 2010. 
  19. ↑ Гублер (2010), пп. 377–78.
  20. ↑ Wилдер-Смитх А, Цхен ЛХ, Массад Е, Wилсон МЕ (Јануарy 2009). „Тхреат оф денгуе то блоод сафетy ин денгуе-ендемиц цоунтриес”. Емерг. Инфецт. Дис. свезак 15 (број 1): стр. 8.–11.. ДОИ:10.3201/eid1501.071097. ПМЦ 2660677. ПМИД 19116042. 
  21. ↑ Страмер СЛ, Холлингер ФБ, Катз ЛМ, ет ал. (Аугуст 2009). „Емергинг инфецтиоус дисеасе агентс анд тхеир потентиал тхреат то трансфусион сафетy”. Трансфусион свезак 49, додатак 2: стр. 1С.–29С.. ДОИ:10.1111/j.1537-2995.2009.02279.x. ПМИД 19686562. 
  22. ↑ Тео D, Нг ЛЦ, Лам С (Април 2009). „Ис денгуе а тхреат то тхе блоод супплy?”. Трансфус Мед свезак 19 (број 2): стр. 66.–77.. ДОИ:10.1111/j.1365-3148.2009.00916.x. ПМЦ 2713854. ПМИД 19392949. 
  23. ↑ Wиwаниткит V (Јануарy 2010). „Унусуал моде оф трансмиссион оф денгуе”. Јоурнал оф Инфецтион ин Девелопинг Цоунтриес свезак 4 (број 1): стр. 51.–54.. ПМИД 20130380. 
  24. ↑ 24,0 24,1 24,2 24,3 24,4 Мартина БЕ, Корака П, Остерхаус АД (Септембер 2009). „Денгуе вирус патхогенесис: ан интегратед виеw”. Цлин. Мицробиол. Рев. свезак 22 (број 4): стр. 564.–581.. ДОИ:10.1128/CMR.00035-09. ПМЦ 2772360. ПМИД 19822889. Архивирано из оригинала на датум 2011-05-18. Приступљено 2013-09-23. 
  25. ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 25,5 25,6 25,7 WХО (2009), стр. 10–11.
  26. ↑ 26,0 26,1 26,2 WХО (1997). „Цхаптер 2: цлиницал диагносис”. Денгуе хаеморрхагиц февер: диагносис, треатмент, превентион анд цонтрол (2. издање изд.). Генева: Wорлд Хеалтх Организатион. стр. стр. 12.–23.. ИСБН 92-4-154500-3. 
  27. ↑ 27,0 27,1 WХО (2009), пп. 90–95.
  28. ↑ „Неw ЦДЦ тест фор денгуе аппровед”. Центерс фор Дисеасе Цонтрол анд Превентион. Јуне 20, 2012. 
  29. ↑ 29,0 29,1 Гублер (2010), п. 380.
  30. ↑ 30,0 30,1 30,2 30,3 WХО (2009), п. 137. Грешка код цитирања: Неисправна ознака <ref>; назив „WХОп137” је дефинисано више пута с различитим садржајем
  31. ↑ 31,0 31,1 31,2 WХО (2009), пп. 32–37.
  32. ↑ 32,0 32,1 32,2 32,3 WХО (2009), пп. 40–43.
  33. ↑ WХО медиа центре (ожујак 2009.). „Денгуе анд денгуе хаеморрхагиц февер”. Wорлд Хеалтх Организатион. Приступљено 27. просинца 2010. 
  34. ↑ Неглецтед Тропицал Дисеасес. „Дисеасес цоверед бy НТД департмент”. Wорлд Хеалтх Организатион. Приступљено 27. просинца 2010. 
  35. ↑ 35,0 35,1 WХО (2009), п. 3.
  36. ↑ 36,0 36,1 36,2 Барретт АД, Станберрy ЛР (2009). Ваццинес фор биодефенсе анд емергинг анд неглецтед дисеасес. Сан Диего: Ацадемиц. стр. стр. 287.–323.. ИСБН 0-12-369408-6. 
  37. ↑ Гублер (2010), пп. 376.
  38. ↑ 38,0 38,1 Гублер (2010), пп. 377.
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 Анонyмоус (2006). „Етyмологиа: денгуе”. Емерг. Инфец. Дис. свезак 12 (број 6): стр. 893.. 
  40. ↑ 40,0 40,1 40,2 40,3 Гублер ДЈ (Јулy 1998). „Денгуе анд денгуе хеморрхагиц февер”. Цлин. Мицробиол. Рев. свезак 11 (број 3): стр. 480.–496.. ПМЦ 88892. ПМИД 9665979. Архивирано из оригинала на датум 2011-10-25. Приступљено 2013-09-23. 
  41. ↑ 41,0 41,1 Хенцхал ЕА, Путнак ЈР (Септембер 1990). „Тхе денгуе вирусес”. Цлин. Мицробиол. Рев. свезак 3 (број 4): стр. 376.–396.. ДОИ:10.1128/CMR.3.4.376. ПМЦ 358169. ПМИД 2224837. Архивирано из оригинала на датум 2011-07-25. Приступљено 2013-09-23. 
  42. ↑ Харпер D (2001). „Етyмологy: денгуе”. Онлине Етyмологy Дицтионарy. Приступљено 05. рујна 2008. 
  43. ↑ Анонyмоус (20. липња 1998.). „Дефинитион оф Дандy февер”. МедицинеНет.цом. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. Приступљено 25. просинца 2010. 
  44. ↑ 44,0 44,1 44,2 44,3 Халстеад СБ (2008). Денгуе (Тропицал Медицине: Сциенце анд Працтице). Ривер Едге, Н.Ј: Империал Цоллеге Пресс. стр. стр. 1.–10.. ИСБН 1-84816-228-6. 
  45. ↑ Русх АБ (1789). „Ан аццоунт оф тхе билиоус ремиттинг февер, ас ит аппеаред ин Пхиладелпхиа ин тхе суммер анд аутумн оф тхе yеар 1780”. Медицал енqуириес анд обсерватионс. Пхиладелпхиа: Прицхард анд Халл. стр. стр. 104.–117.. 
  46. ↑ 46,0 46,1 WХО (2009), п. 71.
  47. ↑ 47,0 47,1 47,2 Wебстер ДП, Фаррар Ј, Роwланд-Јонес С (Новембер 2009). „Прогресс тоwардс а денгуе ваццине”. Ланцет Инфецт Дис свезак 9 (број 11): стр. 678.–687.. ДОИ:10.1016/S1473-3099(09)70254-3. ПМИД 19850226. 
  48. ↑ 48,0 48,1 Сампатх А, Падманабхан Р (Јануарy 2009). „Молецулар таргетс фор флавивирус друг дисцоверy”. Антивирал Рес. свезак 81 (број 1): стр. 6.–15.. ДОИ:10.1016/j.antiviral.2008.08.004. ПМЦ 2647018. ПМИД 18796313. 
  49. ↑ 49,0 49,1 Нобле ЦГ, Цхен YЛ, Донг Х, ет ал. (Марцх 2010). „Стратегиес фор девелопмент оф Денгуе вирус инхибиторс”. Антивирал Рес. свезак 85 (број 3): стр. 450.–462.. ДОИ:10.1016/j.antiviral.2009.12.011. ПМИД 20060421. 
  50. ↑ Томлинсон СМ, Малмстром РД, Wатоwицх СЈ (Април 2009). „Неw аппроацхес то струцтуре-басед дисцоверy оф денгуе протеасе инхибиторс”. Инфецтиоус Дисордерс Друг Таргетс свезак 9 (број 3): стр. 327—343.. ПМИД 19519486. 

Вањске повезнице

[уреди | уреди извор]
У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Денга

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Denga_groznica&oldid=41688897”