Диџериду

Диџериду

Диџериду (скраћено диџ, такођер и јирдаки, канби, ихамбилбилг... постоји око 40 назива у абориџинским језицима) је абориџинско глазбало које потјече из Аустралије.

Изворно су га свирали аустралски прастановници - абориџини, а данас се свира по читаву свијету. Диџериду је традиционално прављен од суве гране дрвета природно издубљене радом термита. Модерни диџеридуи се могу правити од разних природних и вештачких материјала.

Старост се диџеридуа процјењује на бар 1500 година (судећи по цртежима из шпиља у Аустралији на којима се могу разазнати диџеридуи. Многи га сматрају најстаријим пухаћим глазбалом на свијету, а често и најстаријим глазбалом уопће (чак на 40,000 година ), но за то нема правих доказа, већ се заснива на популарним вјеровањима.

Диџериду се изворно свирао само у једном малом дијелу Аустралије - у сјевероисточној Арнхемовој земљи на сјеверу Аустралије. Оданде се диџериду проширио и на запад Арнхемове земље и даље. Данас се сматра једним од симбола Аустралије.

Изглед и грађа

Диџериду је заправо обична цијев с двије рупе - усником, на који се пуше, и звоном, ширим дијелом кроз који звук излази. Данас га у Аустралији најчешће раде од еукалиптуса, али се у остатку свијета ради од најразличитијих локалних дрва, па чак и стакла, пластике и других материјала. У Аустралији се траже оне гране еукалиптуса које су већ термити издубили па их се онда само одсјече и дорађује длијетањем с горње и доње стране. Абориџини диџеридуе од еукалиптуса израђују тек од 20. стољећа када су усвојили модерне металне алате од бијелаца.

Прије су се диџеридуи радили од бамбуса (данас бамбусови диџеридуи нису баш цијењени). Дуљина варира, од 1 метра па до 2.5 метра иако неки свирачи свирају и на големим диџеридуима од више метара (но то се не може сматрати опћом праксом). Горњи је дио, код усника, у правилу увијек тањи него доњи, код звона. Диџеридуи често имају коничан облик, тј. шире се према дну. Пошто сваки диџериду има другачији облик ниједан не производи исти звук. Звук још овиси и о врсти дрвета, дебљини стијенака, дуљини итд. На усник се често ставља восак да би га се прилагодило облику уста и ради лакшега свирања.

Свирање

За свирање је диџеридуа типична тзв. техника циркуларнога (кружнога) дисања, при чему се тијеком свирања, не прекидајући тијек зрака из уста у диџериду, удише те се тако може свирати без престанка (за разлику од већине западних пухаћих инструмената гдје се ради прекид у свирању да би се узео зрак). I неки се други традиционални инструменти (рјеђе и модерни западни инструменти) свирају дотичном техником, али се она најчешће веже управо уз диџериду. У свирању се разликује основни тон (енг. дроне - постиже се прислањањем усана на усник и "брујањем", као да се опонаша зракоплов; стога се назива и дронепипе) и аликвотни тонови (енг. тоот, трумпет соунд - постижу се јачим стискањем усана и производњом тона слична тону трубе - аликвотних тонова има више: 1., 2., 3. итд.). Сваки диџериду има свој тон (нпр. Б, C, D, Е, Ф...), али се тај основни тон у начелу не може мијењати. Диџериду је стога понајприје ритмички инструмент.

У свирању се понајприје разликују традиционални, абориџински - yолнгу-стил (према народу Yолнгу који су изворно једини свирали диџериду, тј. Yидаки, како се он најчешће ондје зове) и модерни, западни - баланда-стил (према јолнгуској ријечи баланда "бијелац", од енг. Холландер "Низоземац"). Баланда-стил је јако разнородан и ту улазе сви могући стилови који су се развили у западном свирању диџеридуа у задњих 50-ак година. У њему практички нема никаквих ограничења. Yолнгу-стил се разликује по многим стварима од баланда-стила, а и сам је приступ глазби као таквој посве другачији. Често се мисли да је yолнгу-стил непромјењив и чврсто везан уз њихове обреде на којима се диџериду свира, али то није посве точно јер се и тај стил стално мијења. Тако млађи Yолнгуи свирају брже него старији, уз више синкопирања (па се рецимо велики гуру диџеридуа - Дјалу' Гурруwиwи (Дјалу Гурруwиwи), начелник yолнгускога клана Гаалпу знао жалити на млађе да се више не држе старога, лаганијега начина свирања). Опћенито yолнгу-стил карактеризира брзо свирање, обавезно уз пратњу удараљака (које се још зову билме) и често уз пјевање. Yолнгуи у сјеверноисточној Арнхемовој земљи рабе при свирању само први аликвотни тон (за разлику од баланда-стила гдје се рабе и 2. и 3., рјеђе и виши, аликвотни тонови), а у западној се Арнхемовој земљи се аликвотни тонови уопће не употребљавају (то и зато што су њихови диџеридуи, звани маго, пуно краћи од yид_акија и тиме су неприкладни свирању аликвота). I иначе су источни и западни абориџински стил доста различити, а свакако је источни, yолнгуски, стил пуно познатији и популарнији.

Вањске везе

Диџериду на Wикимедијиној остави

• Хрватски диџериду-покрет Дидгиланд Архивирано 2011-10-13 на Wаyбацк Мацхине-у