Фијакер
| Фијакер Фиакер | |
|---|---|
 | |
Фијакер је бечки назив (оргинално Фиакер) за регистриране (нумериране) двопрежне кочије јавног пријевоза, са кочијашем, које су се на тај начин разликовале од ненумерираних Јаншки кочија (Јансцхкy-Wаген)[1] и једнопрежних (Цомфортаблес).[2]
Термин фијакер се данас у њемачком говорном подручју још увијек користи само у Баварској и Аустрији, али и у Чешкој, Мађарској (Фиáкер) и по бившој Југославији), док се по осталим њемачким земљама користи ријеч Дросцхке.
Хисторија
[уреди | уреди извор]Ријеч фијакер појавила се у Бечу у 18. вијеку, она је увезена из Париза, тамо је од 1662. испред хотела у улици св. Фиацра[3] (Руе де Саинт Фиацре) било стајалише кочија за најам, подузетника и трговца коњима Ницоласа Соувагеа, које су Парижани због улице назвали фијакер.[2]
У Бечу је тридесетак година касније - 1693. издана је прва лиценца за фијакер, тако да их је око 1790. већ било око 700, тад се увела и регистрација (нумерација кола), а у раздобљу зенита између 1860. - 1908., било је преко 1000 по улицама.[2]
Кочијаши фијакера су често били познати особењаци, неки од њих сјајно су звиждали, а неки сјајно пјевали. Њихов годишњи бал - Фиакербалл, који се одржава на Пепелницу својевремено је био велики бечки друштвени догађај, па га је овјековјечио и Рицхард Страусс у опери Арабелла у лику Фиакермилли, љепотице с тог бала.[2]
Данас су фијакери само популарна туристичка атракција, нудећи неколико тура вожње по хисторијском центру Беча, тако да их је 1997. било 100.[2]Од 1984. и жене могу возити фијакер, а од 1998. и фијакеристи морају имати посебну возачку дозволу.[2]
Фијакери у осталим земљама
[уреди | уреди извор]Фијакери су били популарни и у свим осталим већим градовима Аустро Угарске, од Прага, Будимпеште, Загреба, Сарајева, Земуна, Суботице, Петроварадина, Темишвара, Љубљане ..., тако да су и данас возе туристе по Прагу и Будимпешти.
У Загребу је посљедњи фијакер као дио јавног пријевоза, прометовао је све до почетка 1960е, и уредно чекао путнике намјернике испред Главног колодвора. Његов власник био је Трњанин, коју је кућу са шталом имао поред новоизрађене градске вијећнице на данашњој Вуковарској. Он и његови коњи још су пар година одолијевали модерним временима, па су их макнули са травњака испред вијећнице, тако је нестао посљедњи загребачки фијакер.
Од 1990-их појавила се жеља да се фијакери поновно појаве на загребачким улицама, али тај пут као туристичка атракција по узору на Беч, те улоге прихватио се Јосип Хабриц и возио фијакер по Горњем граду, до 2011. кад је умро.[4]
Вики Гловацки је опјевао посљедњи загребачки фијакер у пјесми Задњи фијакер (композитор: Стјепан Михаљинец, стихови: Драго Бритвић), изведеној на Загребачком фестивалу 1963.[5]
У Новом Саду су се фијакеристи задржали све до почетка 1970-их. Сомбор је због пјесме Фијакер стари, вјеројатно град чији је симбол - фијакер, али и тамо је посљедњи фијакерист Санко Милутиновић звани чича Дуца умро 2000.[6]
Фијакери су се као мода проширили и изван границе Аустро Угарске током 19. вијека, по Србији, Бугарској, Македонији, Румуњској, Русији, Турској... У Београду су слично као и у Загребу, посљедњи фијакери возили до почетка 1960-их.[7]
Фијакери су били популарни и у Скопју, под именом - пајтон (пајтон), тако да данас постоји идеја да се бар један врати у промет као туристичка атракција.[8]
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ „Јансцхкywаген” (њемачки). Енцyцлопедиа оф Аустриа. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 „Фиакер” (енглески). Енцyцлопедиа оф Аустриа. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ „Саинт Фиацре” (енглески). Цатхолиц Форум Патрон Саинтс Индеx. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ „Отишао деда Јожа” (хрватски). Вечерњи лист. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ „Вики Гловацки – Излозба – Вариете” (хрватски). Музеј града Загреба. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ „Сећање на чика Дуцу, последњег сомборског фијакеристу” (српски). кодкицоша. Приступљено 03. 06. 2012.
- ↑ „Београд има још кочијаша” (српски). Илустрована Политика. Приступљено 03. 06. 2012.[мртав линк]
- ↑ „Наскоро пајтон во Скопје” (македонски). Тиме.мк. Приступљено 03. 06. 2012.[мртав линк]
