Пређи на садржај

Фрањо Кнебл

Извор: Wikipedija
Фрањо Кнебл
Рођење 25. српња 1915.
Вилснице крај Дечина
Смрт 6. вељаче 2006.
Загреб
Занимање инжењер шумарства, политичар
Стандардизација инфокутија

Фрањо Кнебл (Вилснице крај Дечина, 25. српња 1915.Загреб, 6. вељаче 2006.) био је инжењер шумарства, судионик Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА, друштвено политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.

Животопис

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1915. године у мјесту Вилснице (Чешка). Његов отац Матија био је радник који је, у потрази за послом, стигао у Сисак. У овом граду Фрањо је завршио основну школу 1926., а гимназију 1934. године. Послије тога, уписао се у Загребу на Пољопривредно-шумарски факултет и завршио га 1940. године.[1]

Тијеком студија, укључио се у револуционарни студентски покрет и судјеловао у многим акцијама студената Загребачког свеучилишта. У Сиску је 1935. године примљен у Савез комунистичке омладине Југославије, а убрзо затим и у чланство Комунистичке партије Југославије.[2]

У периоду од 1935. до 1940. године, политички је радио с омладином Сиска, а поготово са студентима из Сиска који су се школовали у Загребу. Био је предсједник Удружења сисачких академичара, а када је овој организацији био забрањен рад био је ухићен. Политички је дјеловао и у новоформираном Сисачком академском клубу „Антун Радић“, у којем се окупљала лијево оријентирана омладина.

Послије фашистичке окупације Југославије, 1941. године, изабран је за члана Војног комитета, који је партијска организација Сиска формирала за припрему оружаног устанка. На дан напада Сила Осовине на Совјетски Савез, 22. липња 1941. године, био је ухићен. У затвору је провео двадесетак дана, али је потом услијед недостатка доказа пуштен. Одмах по изласку из затвора, прешао је у илегалу, а потом се 20. српња 1941. године пребацио у Први сисачки партизански одред, који се налазио у околини Сиска. Испрва је био борац, а затим је постао десетар.

Како се оружани устанак ширио и стварали нови партизански одреди, руководство Комунистичке партије Хрватске га је слало на важније и одговорније политичке дужности. Испрва је био на Бановини, а затим у Мославини, Славонији и на Жумберку и осталим подручјима Хрватске. Тијеком рата, обављао је дужности политичког комесара чете у Банијском партизанском одреду, политички комесар Мославачког партизанског одреда, замјеник политичког комесара Седамнаесте банијске ударне бригаде и тајник партијског комитета Дванаесете славонске дивизије, замјеник политичког комесара Шеснаесте омладинске ударне бригаде, вршитељ дужности политичког комесара Дванаесте славонске дивизије, политички комесар Жумберачко-посавског сектора и политички комесар 34. хрватске ударне дивизије. Истовремено с овим војним дужностима, био је и тајник Котарског комитета КПХ за Двор, затим Котарског комитета КПХ за Сисак, члан Окружног комитета КПХ за Бановину и члан Бироа Окружног комитета КПХ за Чазму.[2]

Послије рата, остао је у Југославенској армији, вршећи одговорне дужности. Био је политички комесар Осме армије у Скопљу, члан Опуномоћства ЦК КПЈ за ЈНА, начелник у Главној политичкој управи ЈНА, војни аташе Федеративне Народне Републике Југославије у Сједињеним Америчким Државама, заповједник Шесте личке пролетерске дивизије. Године 1959., је демобилизиран у чину генерал-мајора, који је добио још 1950. године. Послије напуштања ЈНА, постао је тајник за шумарство Извршног вијећа Социјалистичке Републике Хрватске. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске у три сазива, велепосланик СФРЈ у Индонезији, савезни народни посланик у два сазива, члан Извршног одбора Главног одбора Социјалистичког савеза радног народа Хрватске и остало.[1][2]

Умро је 6. вељаче 2006.[3] године у Загребу. Сахрањен је у Гробници народних хероја на Мирогоју.

Носитељ је Партизанске споменице 1941. и других југославенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 23. српња 1952. године.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Војна енциклопедија (четврти свезак). Београд 1972. година.
  • Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.