Каролиншка умјетност

Каролиншка умјетност односи се на умјетничко стваралаштво Франачког Царства у периоду дугом око 120 година, од 780. до 900. године, за вријеме владавине Карла Великог и његових непосредних потомака. Овај се период популарно назива каролиншка ренесанса. Умјетничко стваралаштво било је подређено потребама двора и скупине важних манастира под царском заштитом. Сачувани примјерци изван овог круга утјецаја показују значајни пад у квалитети израде и софистицираности дизајна. Каролиншка умјетност стварала се у неколико центара који се данас налазе у Француској, Њемачкој, Аустрији, сјеверној Италији и Низоземским земљама, а на њу су значајно утјецали други умјетнички правци преко мисионарских центара, од инсуларне умјетности Британских отока до бизантских умјетника који су, чини се, живјели у каролиншким центрима стварања.

Био је то први корјенит покушај оживљавања и копирања класичне медитеранске умјетности у облицима и стиловима на подручју Сјеверне Европе, што је резултирало фузијом класичних и нордијских елемената у један раскошан и достојанствен стил. Посебно је важно увођење квалитетног и сигурног приказивања људске фигуре, што је отворило пут каснијем развоју романике и најзад готике на Западу. Каролиншка умјетничка ера чини дио раздобља у средњовјековној умјетности позната као "предроманика". Након прилично каотичног интервала послије каролиншке владавине, нова отонска династија оживљава каролиншку умјетност царског двора од 950. године на даље, те је додатно развија у властити умјетнички стил познат као отонска умјетност.

Преглед

Након што је изградио царство, које је по величини било једнако Бизантском Царству оног доба и које се по величини може успоредити са Западним Римским Царством, каролиншки је двор постао свјестан да није развио умјетнички стил квалитетом успоредив с античком или чак постантичком умјетношћу (или, како је Ернст Китзингер назива, "субантичком" умјетношћу)^[1] Умјетност такве квалитете још се увијек стварала у врло малим количинама у Риму и малобројним другим центрима у Италији, што је Карло Велики и знао из својих кампања и за свог крунисања у Риму 800. године као цар Светог Римског Царства.

Као симболички представник Рима он је захтијевао реноватио (оживљење) римске културе и учења на Западу и захтијевао да се развије умјетнички стил способан развити јаку нарацију и приказивати ликове с већим ефикасношћу него је то била способна орнаментална германска барбарска умјетност.^[2] Желио је поставити себе као насљедника великих владара прошлости и копирати и симболички повезати умјетничка достигнућа ранокршћанске и бизантске умјетности са својим сопственим умјетничким правцем.

Било је то више од свјесне жеље да се оживи култура Античког Рима. Током владавине Карла Великог контроверзија бизантског иконоклазма подијелила је Бизантско Царство. Карло Велики је подржавао досљедно одбијање западне Цркве да слиједи иконоклазам; у документу Либри Царолини с точношћу се одређује позиција двора у односу на ту појаву, без сумње у смјер у којем ће се развијати. Без инхибиција спрам културалног сјећања на медитеранску паганску идолатрију, Карло Велики је први пут увео кршћанско монументално религијско кипарство, важан преседан у западној умјетности.

До данашњих је дана преживио разуман број илуминираних рукописа и скулптура малих димензија, најчешће у бјелокости, али ријетки примјерци обраде метала, мозаика, фреска и других врста умјетничког стваралаштва. Поготово многи рукописи су копије или реинтерпретације касноантичких или бизантских оригинала, данас готово свих изгубљених, а природа утјецаја специфичних модела на индивидуалне каролиншке радове остаје константно отворено питање у хисторији умјетности. Осим тих утјецаја, екстравагантна енергија инсуларне умјетности додала је коначни укус каролиншкој умјетности, која је понекад користила и плетер и опрезније је слиједила инсуларну слободу да се по страници манускрипта декорације шире око и преко текста.

С крајем каролиншке владавине око 900., умјетничка је производња високе квалитете у Царству увелике опадала отприлике три генерације. С крајем 10. вијека и покретом реформи у Цлунyју, као и обновљеног духа идеје Царства, умјетничка производња поново оживљава. С првом слиједећом династијом стабилно на власти у Њемачкој се појављује се нови предроманички стил: отонска умјетност, док у Енглеској цвате касна англосаксонска умјетност након што је нестала опасност викиншких напада.

Илуминирани рукописи

Дрогов сакраментариј, око 850.: украшени иницијал 'C' садржи приказ Вазнесења Исусовог. Текст је писан златном тинтом.

Најбројнији радови каролиншке ренесансе преживјели до данашњих дана свакако су илуминирани рукописи. Преживио је велик број раскошних рукописа, најчешће молитвеника, декорираних релативно малим бројем минијатура преко цијеле странице с честим приказима портрета еванђелиста, као и раскошно украшених еузебијевих канона који су слиједили претходни стил инсуларне умјетности у Британији и Ирској. Рјеђи су наративни прикази, поготово циклуси, али ипак су се многи сачували, најчешће из Књиге Постанка Старога Завјета, док су се сцене из Новога Завјета чешће налазиле на рељефима од бјелокости којима су се покривале корице књига.^[3] Из инсуларне умјетности је преузет обичај осликавања раскошно украшених иницијала великих димензија и пред крај периода каролиншке умјетности додатно је разрађен појавом првих наративних сцена, најзначајнији примјер је Дрогов сакраментариј. Луксузни рукописи имали су корице прекривене панелима од бјелокости или злата украшене драгом камењем. Најраскошнији примјерци илуминираних рукописа били су начин подизања престижа и чували су се у ризницама значајнијих цркава, а радне копије рукописа држале су се у библиотекама и свакодневно користиле. Код радних копија су иницијали могли бити украшени, али не нужно, а пронађени су и примјерци с накнадно доданим цртежима на маргинама. Неколико највеличанственијих царских рукописа написано је на страницама пергамента офарбаних пурпурном бојом. Бернски Пхyсиологус је релативно ријетки примјер раскошно украшеног секуларног рукописа с потпуно обојеним минијатурама. Између ових двију врста рукописа (религиозног и секуларног) налазимо примјер рукописа Цодеx Ватицанус Латинус 3868, написаног за приватну библиотеку важне личности.

Произведено је и других раскошних рукописа литургијских дјела, као нпр. сакраментарија, али нити једна каролиншка Библија није била како раскошно украшена као касноантички примјерци који су преживјели у фрагментима. Књиге за учење, било теолошког, хисторијског, књижевног или научног карактера биле су често копиране и, ако су уопће и имале илустрације, углавном су биле илустриране само тинтом. Кронографија из 354. био је касноримски рукопис наводно копиран у каролиншком периоду, али изгледа да је та копија изгубљена у 17. вијеку.

Центри стварања илуминираних рукописа

Претпоставља се да су каролиншке рукописе у главном или у потпуности написали свећеници у неколико центара у Франачком Царству, сватко са својим властитим стилом којег је развио под утјецајем точно одређеног подручја и времена.^[4] Рукописи често имају биљешке, не нужно из времена стварања истог, о томе тко је наручио рукопис, у којој је цркви или манастиру створен, али с врло мало датума стварања или података о аутору. За већину преживјелих рукописа оног доба стручњаци су одредили припадност центру стварања често је и мијењајући, али контроверзије око припадности су готово посве утихнуле. Најранија радионица рукописа била је Дворска школа Карла Великог, потом стил из Рхеимса, који је постао најутјецајнији у каролиншком периоду, па тоуронијски стил, па стил Дрого и коначно Дворска школа Карла Ћелавог. То су били већи центри, али постојали су и остали мањи центри са својим властитим локалним стилом.

Дворска школа Карла Великог (позната и као Ада школа) створила је прве рукописе, као што су Годесцалцов еванђелистар (781.–783.), Цодеx Ауреус из Лорсцха (778.–820.), Еванђеља из Аде, Соиссонсова еванђеља, Харлеy Голденова еванђеља (800.-820.) и Еванђеља бечког крунисања. До сада је препознато десет рукописа из ове школе. Рукописи Дворске школе били су богато украшени и разметљиви, слични резбаријама од бјелокости и мозаицима из 6. вијека из Равенне у Италији. Ти су најранији каролиншки рукописи донекле поново оживјели дух римске класике, иако су још увијек одржали традицију барбарске умјетности с њеним базично линеарним приказом, без давања нагласка на волумен и просторну перспективу.

У раном 9. вијеку архиепископ Еббо од Рхеимса је у Хаутвиллерсу (у близини Рхеимса), окупио значајан број умјетника и трансформирао каролиншку умјетност у нешто сасвим ново. Еббова еванђеља (816.–835.) осликана су брзим, свјежим и виталним потезима киста, чиме су пробудила инспирацију и енергију непознату у класичним медитреранским формама. Друге књиге повезане са школом из Рхеимса су псалтир из Утрецхта, вјеројатно најважнији од свих каролиншких рукописа, и Бернски Пхyсиологус, најраније латинско издање кршћанских алегоријских текстова о животињама. Експресивне анимације школе из Рхеимса, посебно псалтир из Утрецхта са својим натуралистичким експресивним линијским цртежом, имати ће утјецај на сјеверну средњовјековну умјетност вјековима послије, све до периода романике.

Још један стил развио у манастиру Светог Мартина од Тоурса, гдје су се осликавале Библије великог формата по принципу библијских илустрација касне антике. Колико је данас познато, створене су три велике тоурске Библије, а најпознатија од њих, тзв. Вивианска Библија, датира из 845.-846. и израђена је за Карла Ћелавог.Школа из Тоурса је нестала с инвазијом Нормана из 853., али њен је стил оставио неизбрисив траг на друге центре Каролиншког Царства.

Дијецеза из Метза била је још један важан центар каролиншке умјетности. Између 850. и 855. израђен је сакраментариј за бискупа Дрога од Метза данас познат као Дрогов сакраментариј. Илуминирани украшени иницијали (види слику) имали су велик утјецај на каснији период романике и представљају хармонични спој класичне умјетности писања слова и приказа фигуративних сцена.

У задњој половици 9. вијека наставља се традиција претходних раздобља. Израђена је неколицина богато декорираних Библија за Карла Ћелавог, које су спајале форме касне антике са стиловима развијеним у Рхеимсу и Тоурсу. У том се периоду у сјеверној Француској појавио нови франко-саксонски стил, који је интегрирао и хиберно-саксонски плетер, што ће наџивјети све остале каролиншке стилове до слиједећег вијека.

Исто као и његов дјед и Карло Ћелави је основао властиту дворску школу. Њена је локација нејасна али неколико је рукописа приписано јој, посљедњи и најспектакуларнији од којих је Цодеx Ауреус светог Еммерама из 870. Садржи елементе школа из Тоурса и из Рхеимса, али спојене у јединствен стил типичан за формалније рукописе двора Карла Великог.

Са смрћу Карла Ћелавог постепено престаје покровитељство над производњом рукописа, што је био почетак краја, али неки су се радови још неко вријеме наставили израђивати. Опатија Санкт Галлен је створила Фолцхардов псалтир (872.) и Златни псалтир (883.). Овај је гаски стил био јединствен, али није достигао ниво техничког мајсторства као у другим центрима.

Скулптура и обрада метала

Раскошни каролиншки рукописи често су имали корице украшене племенитим металима и драгим камењем око централног мотива израђеног од плоча бјелокости, понекад накнадно надоданих на рукопис дуго након његове израде. Преживјело је само неколико таквих рукописа с цијелим корицама, али сачувано је мноштво плоча од бјелокости одвојених од корица. Многе су корице, наиме, биле уништене због присвајања племенитих материјала из којих су биле израђене. Приказани мотиви с често биле наративне религијске сцене у вертикалним одјељцима, углавном изведене из касноантичких слика и резбарија, као што су били они с више хијератских слика изведених из конзуларних диптиха и остале империјалне умјетности. Карактеристичан примјер су предње и стражње корице Еванђеља из Лорсцха, у којем је видљива адаптација империјалног тријумфа из 6. вијека на приказ тријумфа Криста и Марије.

Важни каролиншки примјери обраде злата су корице Еванђеља из Линдауа и корице Цодеxа Ауреуса светог Еммерама, прецизно датиране на 870. годину и вјеројатно продукт исте радионице, али с одређеним стилским разликама. Дјеловање ове радионице веже се на цара Светог Римског Царства Карла Ћелавог и често се назива "дворском радионицом". Точна локација (ако је уопће имала чврсту локацију) остаје непозната и предмет је дискусија, али Базилика Саинт-Денис изван Париза остаје највјеројатнија хипотеза.^[5] Арнулфов цибориум (минијатура архитектонског цибориума), данас у палачи Мüнцхнер Ресиденз треће је важно дјело ове радионице, а сва три дјела имају фигуре у фином рељефу израђене у злату техником искуцавања. Још једно дјело из ове радионице је оквир старог тањура од серпентина данас чуван у Лоувреу.^[6] Сувремени научници имају тенденцију групирања Еванђеља из Линдауа и Арнулфовог цибориуму у тијесну корелацију него с Цодеxом Ауреусом.

Оснивањем талионице у Аацхену, Карло Велики је оживио производњу кипова великих димензија од бронце. У овој су талионици произведена врата за своју дворску капелу имитација староримског стила. У капели се такођер налазио данас изгубљено распело у природној величини с фигуром Криста у злату, прво познато дјело овог типа, што је постало тако важно обиљежје средњовјековне црквене умјетности. Вјеројатно је дрвена фигура позлаћена механичким наношењем позлате, као и отонска Златна мадона из Ессена.

Један од најрафиниранијих примјера каролиншке обраде злата је Златни олтар (824.–859.) (http://milan.arounder.com/en/churches/sant-ambrogio-basilica/sant-ambrogio-basilica-altar.html]),познат као Палиотто, налази се у Базилици Сант'Амброгио у Милану. Све четири стране олтара декориране су приказима у злату и сребру израђеним техником искуцавања уоквиреним филигранским обрубом, драгим камењем и емајлом.

Лотхаиров кристал из средине 9. вијека је један од највећих из групе 20 угравираних кварцних кристала очуваних до данас. Овај приказује велик број фигура у неколико сцена из библијске приче о Сузани.

Мозаици и фреске

Мозаици на зидовима Дворске капеле Карла Великог приказивао је Криста на трону, еванђелисте који га славе и двадесет четири старјешине из апокалипсе. Овај мозаик није преживио, али други рестаурирани мозаик још је увијек очуван у апсиди ораторија у Гермигнy-дес-Прéс (806.) у којем је приказан завјетни ковчег окружен анђелима. Откривен је 1820. испод слоја жбуке.

Вила која се у прошлости налазила уз ораториј припадала је блиском сураднику Карла Великог, бискупу Тхеодулфу од Орлéанса. Касније је уништена, али се зна да је била украшена фрескама седам слободних вјештина, четири годишња доба и Маппе Мунди.^[7] Познато је из више извора да је постојало још фреска у другим црквама и дворовима, али данас су готово потпуно изгубљене. У дворцу Карла Великог у Аацхену налазила се фреска слободних вјештина и наративне сцене рата у Шпанији. У палачи Луја Побожног у Ингелхеиму налазиле су се хисторијске слике од антике до времена Карла Великог, а у дворској цркви били су прикази сцена из Старог и Новог Завјета.

Фрагменти слика преживјели су у више градова као што су Ауxерре, Цобленз, Лорсцх, Цологне, Фулда, Цорвеy, Триер, Мüстаир, Малс, Натурнс, Цивидале, Бресциа и Милано.

Сполиа

Сполиа је латински назив за "плијен" и користи се за праксу узимања или присвајања дјела античке монументалне и друге умјетности и постављања на другу позицију за нову употребу. Познато је да су у том периоду многи мрамори и ступови узети из разних локација у Риму и пренесени у сјеверна подручја.

Вјеројатно најпознатији примјер каролиншких сполиа је случај једне статуе коњаника. Карло Велики је у Риму видио Коњаничку статуу Марка Аурелија у Латеранској палачи. Била је једина преживјела статуа једног предхришћанског римског цара јер се тада погрешно сматрала приказом Константина Великог који се преобратио на хришћанство. Карло Велики је пренио статуу из Италије у Аацхен.

Антички резбарени драгуљи често су се поново користили у разним новим аранжманима, без превише обзира за њену оригиналну иконографију.

Везе

Биљешке

↑ Китзингер, стр. 8.
↑ Китзингер, стр. 40.-42.
↑ Китзингер, стр. 69. Додwелл, стр. 49. коментар.
↑ Додwелл, стр. 52.
↑ Ласко, стр. 60.-68.
↑ Ласко, стр. 64.-65., 66.-67.; пицтуре оф тхе дисх
↑ Бецкwитх, стр. 13.-17.

Референце

Бецкwитх, Јохн. Еарлy Медиевал Арт: Царолингиан, Оттониан, Романесqуе, Тхамес & Худсон, 1964 (рев. 1969), ИСБН 0-500-20019-X
Додwелл, C.Р.; Тхе Пицториал артс оф тхе Wест, 800-1200, 1993, Yале УП, ИСБН 0-300-06493-4
Гаехде, Јоацхим Е. (1989). "Пре-Романесqуе Арт". Дицтионарy оф тхе Миддле Агес. ИСБН 0-684-18276-9
Хинкс, Рогер. Царолингиан Арт, 1974 едн. (1935 1ст едн.), Университy оф Мицхиган Пресс, ИСБН 0-472-06071-6
Китзингер, Ернст, Еарлy Медиевал Арт ат тхе Бритисх Мусеум, (1940) 2нд едн, 1955, Бритисх Мусеум
Ласко, Петер, Арс Сацра, 800-1200, Пенгуин Хисторy оф Арт (ноw Yале), 1972 (нб, 1ст едн.) ИСБН 978-0-14056036-7
"Царолингиан арт". Ин Енцyцлопæдиа Британница Онлине

Додатна литература

Холцомб, M. (2009). Пен анд Парцхмент : Драwинг ин тхе Миддле Агес. Неw Yорк: Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт. (сее индеx)

Вањске везе

Росс, Нанцy, Царолингиан Арт Архивирано 2014-10-06 на Wаyбацк Мацхине-у, Смартхисторy.

[1] Китзингер, стр. 8.

[2] Китзингер, стр. 40.-42.

[3] Китзингер, стр. 69. Додwелл, стр. 49. коментар.

[4] Додwелл, стр. 52.

[5] Ласко, стр. 60.-68.

[6] Ласко, стр. 64.-65., 66.-67.; пицтуре оф тхе дисх

[7] Бецкwитх, стр. 13.-17.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]