Краљ Едип

*Краљ Едип*
Краљ Едип
	Алберт Греинер као Едип године 1896.
Написао:	Софокло
Збор	Тебански старци
Ликови	Едип ; Свећеник ; Креонт ; Тирезија ; Јокаста ; Гласник ; Пастир ; други гласник
Нијемо	Кћери Едипове (Антигона и Исмена)
Датум премијере	ц. 429. пне.
Мјесто премијере	Дионизијев театар, Атена
Оригинални језик	старогрчки
Тема	епизода из митолошке приче о Едипу
Жанр	Атенска трагедија
Радња	Теба
	п; р; у;

Краљ Едип (грчки Οιδίπους Τύραννος, латински: Оедипус Реx) је атенска трагедија коју је написао Софокло а која је први пут изведена цца. 429. пне.^[1] Била је друга од Софоклове три тебанске драме која је изведена, али је прва у интерној кронологији, коју слиједи Едип на Колону а потом Антигона.

Опис

Трагедија Краљ Едип (Οἰδίπоυς τύραννоς, 430. год.) не обрађује као непосредну тему Едипов злочин, него његово постепено разоткривање самога себе. У Теби хара куга, а мноштво тебанског народа седи на степеницама жртвеника пред краљевским двором и чека Едипа да га замоли да град спаси те невоље. Долази Едип и каже народу да је послао шурака Креонта у Делфе да пита пророчиште за савет. Креонт саопштава да ће куга престати ако се пронађе, казни и из земље протера убица краља Лаја. Тебански старци, који сачињавају хор, саветују Едипа да за савет пита врача Тиресију, али врач неће да ода убицу. Едип се разгневи и оптужи врача да је сигурно у вези с убицом. Гневан Тиресија означава као убицу Едипа који мисли да се врач тако договорио са Креонтом, јер се тај жели домоћи престола. Креонт се покушава оправдати, али притом долази до свађе између њега и Едипа. Сада се појављује Јокаста која умирује краља говорећи му да се не боји врачева пророштва јер се није испунило ни пророштво да ће Лај погинути од сина; убили су га, наиме, на раскршћу разбојници, а син је био изложен након порода. Едип се сада сети да је и он убио некога на раскршћу, али мисли да то није био тај кад се већ тврди да су га убили разбојници. Да се о томе увери, шаље по пастира који је једини од тадашње Лајеве пратње остао жив. Уто стиже из Коринта гласник који Едипу јавља за смрт његова оца Полиба, а народ тражи да им Едип буде краљ. То Едип одбија бојећи се пророштва да се не би оженио мајком, Полибовом женом. Гласник га умирује говорећи му да је његов страх неоправдан јер ионако није Полибов син. На Едипово питање одакле то зна, одговорио је гласник да га је он лично примио на Китерону од Лајевог пастира кад су га хтели изложити. Тај је пастир онај исти по којега је послао Едип. Јокаста схвати страшну истину и без речи одлази у двор. Појављује се и пастир који никако неће да одговори на Едипова питања, али коначно притиснут Едиповим претњама изјављује да је Едип, син Лајев и Јокастин, убица свога оца и супруг властите мајке. Едип изван себе од боли одлази у двор. Ускоро слуга јавља да се Јокаста обесила, а Едип сам себе ослепио. Слепи Едип излази из двора и моли Креонта да се побрине за његове кћерке (Антигону и Исмену), а синови (Етеокле и Полиник) ће се лако снаћи. Едип се врло ганутљиво опрашта с кћеркама, а Креонта моли да га отпреми из земље. Креонт пристаје на то, али прво жели за савет да пита пророчиште у Делфима. Хор завршава трагедију опоменом да никога не треба сматрати пре смрти срећним.

Краљ Едип се уз Антигону сматра ремек-делом Софоклове драмске уметности. То је свакако најјаче Софоклово дело. У Краљу Едипу оцртао је песник трагичну судбину истога лица које је и Есхил обрадио у тебанској трилогији (Лај, Едип, Седморица против Тебе). Док је Есхил своју радњу засновао на проклетству рода, тј. читава трагика приказана је као наследство кривице, Софокле је усредсредио сву драмску радњу на личну Едипову судбину. Едип употребљава сву снагу своје воље и оштроумности да пронађе и казни Лајевог убицу и тако спаси Тебу од невоље. У упорној истрази долази до страшне спознаје. Софокле је мајсторски оцртао како постепено али сигурно излази на видело страшна истина. Иако је Едип притиснут дубоком патњом и страшном моралном бригом, он ипак није клонуо, него и тада показује велику снагу и свест, јер мирно прима на себе своју горку судбину. Јокаста покушава да поткопа веру у пророчанства, али делфијски Аполон преко Тиресије излази као победник. Та песникова трагедија нам казује како је људска мудрост ограничена и срећа променљива, док насупрот томе стоји божанско свезнање. Читавом трагедијом провлачи се слављење делфијског пророчишта, које се у оно доба, под утицајем софистике, све више нападало. Краљ Едип је заправо апологија делфијске религије.

Напомене

↑ Иако је познато да је Софокло освојио другу награду за серију драма која укључује Краља Едипа, точан датум праизведбе је непознат. Кориштење мотива куге на почетку драме је за неке хисторичаре референца на кугу која је опустошила Атену године 430. пне., па се зато датум смјешта иза тог догађаја. V. нпр., Бернард Кноx: "Тхе Дате оф тхе Оедипус Тyраннус оф Сопхоцлес," Тхе Америцан Јоурнал оф Пхилологy, Вол. 77, Но. 2 (1956), 133-147.

Вањске везе

[1] Иако је познато да је Софокло освојио другу награду за серију драма која укључује Краља Едипа, точан датум праизведбе је непознат. Кориштење мотива куге на почетку драме је за неке хисторичаре референца на кугу која је опустошила Атену године 430. пне., па се зато датум смјешта иза тог догађаја. V. нпр., Бернард Кноx: "Тхе Дате оф тхе Оедипус Тyраннус оф Сопхоцлес," Тхе Америцан Јоурнал оф Пхилологy, Вол. 77, Но. 2 (1956), 133-147.

[1]