Легија

За остала значења, види Легија (разврставање).

Овај чланак је дио серије: Оружане снаге Древног Рима 800. пне. – 476. н.е.

Структурна хисторија

Римска војска (Типови јединица и чинови, легије, помоћне снаге, Генерали, Лимитанеи, Цомитатенсес)

Римска морнарица (Флоте, Адмирали)

Хисторија похода

Попис ратова и битака

Одликовања и казне

Технолошка хисторија

Војно инжењерство (цастра, Опсадне справе, Лукови, Цесте/путеви)

Особна опрема

Политичка хисторија

Стратегија и тактика

Пјешадијске тактике

Границе и фортификације (лимес, Хадријанов зид)

Римска легија (од лат. легио, према глаголу легере, "држати се скупа") била је основна јединица римске копнене војске. Легионар је био војник - припадник легије.

Савремени еквивалент легије као војне јединице по величини, односну броју припадника, би отприлике била једна бригада. Једна легија се обично територијално везивала за једну римску провинцију у којој се бринула за њену безбједност и војну одбрану, но значајан је број и примјера мобилности легија што је било нарочито изражено током римских војних кампања и ратова. Тако је нпр. легија под називом Легио VI Феррата пратила Цезара (100-44. године пне.) од Галије, преко Хиспаније и Балкана до Египта, а након његовог убиства служила је и у подручјима која данас носе име Мала Азија и Блиски исток. Римска војска је бројала око 60 легија у времену успона и око 18 легија у вријеме криза. С преласком Римске Републике у Римску Империју, римска војска је професионализована а структура легије је претрпјела велике промјене.

Због великог војног успјеха које су постигле Римска Република и касније, Римска Империја, легија је дуго времена била сматрана као узор војне ефикасности и способности.

Величина једне легије варирала је током хисторије античког Рима од 4.200 легионара (30 манипола од по 120) и 300 коњаника (еqуитес) времену Републике до 5.200 војника плус помоћне трупе у империјалном добу (10 кохорти, од тога њих 9 по 480 легионара док је прва кохорта бројала готово двоструко више - 800 легионара).

Сматра се да је Рим укупно формирао неколико стотина легија а до данас је идентификано њих око 50, са њиховим називима, датумима формирања и распуштања, симболима, биткама у којима су учествовале и подручјима гдје су биле распоређене.

Реконструкција: Легија на паради

Савремена реконструкција изгледа римских војника. Могу се уочити шљем са штитницима за образе и оклоп од покретљивих сегмената.

Прва епоха (VIII-VI стољеће п.н.е)

У почетку су састав легија чинили искључиво неожењени грађани Рима стари од 17 до 46 година који су могли приуштити трошкове наоружавања. Легије су се формирале с почетком годишњих војних кампања и у саставу су имале око 3.000 пјешака и 300 коњаника. који су били подијељени у групе од по 1000 пјешака и 100 коњаника. Појединачне формације пјешака и коњаника имале су своје командире; трибунус милитум за пјешаке и трибуни целерум за коњанике. Басилеус (краљ на грчком језику) је био командант легије и између осталог, одговоран за њено распуштање након војне кампање у датој години. Легије су се тада бориле углавном у збијеној формацији фаланге. Оваква је формација била успјешна на равном терену али не и на брдовито-планинском, па је због тога римска војска трпјела поразе у борбама против Самнита на терену данашње централне Италије). Значајне тактичко-формацијске промјене су морале бити примијењене како би легија била војно ефикасна и на таквим теренима. Рим је брзо увиђао своје слабости и журно налазио рјешења не устручавајући се ни од преузимања тактике, модела и иновација својих противнника.

Реформа Сервија Тулија (половина VI стољећа п.н.е)

У доба монархије, под Сервијем Тулијом као шестим краљем Рима, спроведена је реформа којом је становништво на основу пописа подијељено у 5 класа према приходима који су остваривали и према томе, способности војног опремања:

1. прва класа, цлассици с годишњим приходима од више од 100.000 сестераца; 80 центурија пјешака, од тога: 40 центурија мушкараца старости од 45 година и више из чијих редова се бира градска полиција и 40 центурија мушкараца старости 17-45 година, будућих војника.
2. друга класа, 20 центурија, с приходима између 100.000 и 75.000 аса (10 центурија старијих мушкараца и десет млађих);
3. трећа класа, 20 центурија лаке пјешадије с приходима између 75.000 и 50.000 сестераца (10 центурија старијих мушкараца и десет млађих);
4. четврта класа, још 20 центурија лаке пјешадије с приходима између 50.000 и 25.000 сестераца (10 центурија старијих мушкараца и десет млађих);
5. пета класа, 30 центурија чији су припадници имали приходе од само 11.000-25.000 сестераца (занатлије, од тога 3 центурије столара);
6. шеста класа, пролетарии, без прихода, једна центурија.

Осим пјешадијских центурија, класа коњаника-витезова (с приходима од најмање 400.000) обезбјеђивала је 18 центурија коњаника док су пролетери давали 5 центурија техничко-интендантских служби.

Период послије побједе над Самнитима (IV-III стољеће п.н.е)

Распоред трупа у легији. На крилима је коњица.

У вријеме Републике, првобитно су легионари били разврставани по типу у три главне групе и три помоћне.

Главне:

• хастати,
• принципес и
• триарии

Помоћне:

• рорарии,
• левес и
• ацценси

Касније су левес и рорарии прерасли у велитес. Свака легија састојала се, између осталог, од 30 манипола: 10 хастата + 10 принципес + 10 триарии, а левес и велитес су били распоређени по маниполама.

Групе су се разликовале према ратничком искуству њихових припадника и према економској моћи. У Римској Републици, барем у почетку, сваки војник морао је сам набављати своју опрему. У пјешадији су триарии били најбоље опремљени а ацценси, будући из пете класе грађана, најслабије.

Левес (касније прерасли у велитес), из четврте класе, били су лагано наоружани луком и стријелом или копљима и праћкама. Њихова опрема није била квалитетна и нису имали готово никакву заштиту. Нису били организовани у посебне јединице већ интегрисани по маниполама.

Ни велитес нису имали оклоп али су располагали донекле бољом опремом; имали су дрвене округле штитове, промјера око 90 цм, мања копља, кратак мач и бодеж. Били су препознатљиви по вучјој кожи коју су носили на леђима и вучјом главом на врху шљема.

Формације тешке пјешадије:

• У првој линији су били хастати, најмлађи и најнеискуснији борци. Били су наоружани Хастати кратким копљима за бацање и тешким копљем. Носили су лагани оклоп (од коже или са металним плочама на прсима), штит који је досезао до појаса, кратак мач и бодеж.
• Иза њих су били принципес, обучени и вјешти легионари, теже оклопљени, са штитом сличним хастатима, два тежа копља и једним лаким те кратким мачем и бодежом. Првобитно су заузимали први борбени ред али касније су то мјесто препустили млађим хастатима.
• Задњу, трећу линију, формирали су триарии, ветерани који били резервна снага легије. Они су били највјештији борци, прекаљени у борбама и служили су као резерва. Бирани су међу најбољима из прве класе, међу ветеранима који су себи могли приуштити најбољи оклоп и опрему. Најчешће су носили оклоп од бронзе, имали су дуго копље, велики штит, кратки мач и бодеж. Њихов шљем је имао дуге штитнике за образе и перушке на врху.

Поред њих, ту су били и рорарии и ацценси; ови први су били млади и неискусни војници, лоше опремљени, били су резерва и попуњавали су евентуалне празнине у формацијама насталим током борби. Ацценси су били још сиромашнији и, ако су учествовали у борби, користили су праћке и камење. Ипак, најчешће су служили официрима као посилни. Заправо, они су били војно-хисторијски остаци некадашње четврте и пете линије код хоплита. Триарии, рорарии и ацценси су били организовани у 3 маниполе од по 180 војника.

Помоћне трупе су имале округли штит за разлику од претходно описаних трупа које су имале четвртасте. Имали су другоразедну улогу у војскама старих Римљана.

Тактика борбе од IV до II стољећа п.н.е

Савремена реконструкција изгледа римског легионара. Приказан је легионар са штитом, шљемом, копљем пилум и оклопом лорица сегментата.

У чврстој, жељезној дисциплини и храбрости војника лежала је права снага римских легија. У борби су војници били поредани у три линије: у првој линији су били хастати и они су морали поднијети први ударац непријатеља; у другој линији су били принципес; а у трећој триарии, најискуснији и најјачи ветерани који су улазили у борбу у критичним моментима или да одбију напад непријатељске коњице. Еqуитес, римска коњица, је била распоређена на крилима како би могла заћи иза непријатељских редова или уништити непријатеља кад су му разбијене формације. Левес и велитес су ометали непријатеља на почетку битке, испитујући његову моћ или да га приморају на блиску борбу.

За вријеме Републике, легије су биле подијељене не маниполе (парове центурија). За вријеме Империје уводе се кохорте .

Велитес из прве линије, брзо су се кретали јер нису имали оклоп који их је спутавао, изазивали су непријатеља бацањем лаких копаља и сл. а затим би се повлачили међу редове оклопљених класа или давали подршку коњаницима.

Хастати су затим попуњавали простор који су претходно држали велитес. Имали су копља која су бацали на непријатеља са удаљености од 10 до 30 метара прије упуштања у борбу прса у прса. Ако хастати не би направили пробој, поступак се понављао са принципес. Ријетко се дешавало да и триарии морају учествовати у боју, онда су користили пробојна копља дуга око 3 метра и наступали у редовима попут фаланге.

Тако је настала латинска изрека Рес ад Триариос редиит, што значи "ствар је повјерена триаријима", јер су ствари постале озбиљне и игра се задњим адутом на располагању.

Коњица и помоћна пјешадија

Коњицу су формирали еqуитес и помоћне јединице Италика који још чинили и лаку пјешадију и стријелце. Коњица је била опремљена лагано, с округлим штитом, дугим мачем и неким од копаља. У вријеме Републике, легије су имале по 4200 легионара, подијељених у маниполе од по 120-150 људи (хастати и принципес) и по 60 триарија; коњица је била подијељена у турмае од по 30 коњаника којима су командовали децуриони.

Хијерархија

Сваким је маниполом командовао центурион изабран из своје јединице - центурије. Били су препознатљиви по већој перушки на шљему и "командним штапом". Најважнији је био командант тријариа – примус вилус и један је од ријетких који је јахао коња током марша. Биран је као најхрабрији и највјештији војник. Штаб је чинило 6 војних трибуна; један трибунус латицлавиус и пет трибуни ангустицлави, а главнокомандујући је био легатус легионис.

Легија крајем II стољећа пне.

Опрема легионара у сјеверним провинцијама око 175. године

Гај Марије је спровео војну реформу којом је професионализовао римску војску и завео регрутацију за све грађане добровољце, како Римљане тако и Италике и није правио подјелу на класе и приходе. Иако Италици нису имали посједе, њихово присуство у војсци Рима омогућило је постизање бројчане супериорности у успоредби са скоро свим војскама тог времена. Наравно, бројност није била једина снага римске војске; одлична обука и неуништива дисциплина изазивали су страх и завист тадашњих цивилизација.

Гаиус Мариус је увео и стандардизацију опреме (држава је обезбјеђивала опрему за легионаре) и повећао је број војника у легији на 4800 и увео подјелу на кохорте. Након реформе, хастати, принципес и триари постали су само називи и убрзо изчезли из употребе. Сада су сви легионари носили мајицу/кошуљу исплетену од жељезне жице односно жељезних прстенова увезаних у густу мрежу, по два пилума (копља за пробој непријатељских штитова), кратки мач гладиус (дуг око 70 цм, оштрог врха, намијењен пробадању непријатеља), сцутум (високи штит који је покривао тијело од чланака до браде) и традиционални бодеж - пугио .

Дакле, с реформом су велитес, хастати, принципес и триарии постали застарјели. Битна иновација била је подјела легије на 10 кохорти са по 6 центурија. Овако је било лакше командовати легијом а јединице су биле компактније.

Легионари су постали професионалци којима је држава давала потребну опрему а уз њу су имали и торбу од коже у којој су носили залихе хране за неколико дана (што им је давало одређену аутономију током марша) и алате за изградњу логора, поправке, пољопривреду (током ратова легија је могла бити изолована на непријатељској територији те сама обезбиједити храну) I сл. Осам легионара (који су чинили најмању јединицу у римској војсци, тзв. цонтумберниум) дијелило је један шатор од коже и био је превожен на мули. Иако су овако имали већу аутономију, легионари су се кретали спорије због оптерећења многом опремом.

Империјална легија, велика реформа (крај I стољећа п.н.е)

Структура легије након реформе Октавијана Авугуста

Октавијан Август је увео реформу којом је промијенио структуру легије и промијенио укупан број војника на 5.500, углавном пјешака, и по 120 коњаника. Империјална легија је била подијељена на 10 кохорти са по 6 центурија. Прва кохорта је бројила 960 легионара (осталих 9 по 480) и носила је симбол Орао легије (аqуила - аqуилифер).

Хијерархија је остала иста као у вријеме Гаја Јулија Цезара. Сада су појединачне кохорте носиле Сигнифер, украшени штап пресвучен у кожу лава и медвједа, и по томе се распознавале. Официри су сада имали слиједеће чинове:

• 59 центуриона, највиши по чину био је Примус Пилус;
• 1 трибун као командант коњице на период од 6 мјесеци;
• 5 трибуна ангустицлавии, из коњице, сваки командује двјема кохортама;
• 1 праефецтус цастрорум, управник логора;
• 1 трибун латицлавио, из аристокрације римског Сената;
• 1 легатус легионис из реда сенатора и коме је повјерена команда над једном легијом у провинцијама са више легија. У провинцијама са једном легијом команду је имао гувернер, тзв. легатус Аугусти про праеторе.
• 1 праефецтус легионис из коњице, за сваку легију у Египту. Након II стољећа и за легије у Мезопотамији.
• 1 праефецтус легионис, од 197. године, на челу Легио II Партхица.

Од других новина ту су и 9 кохорти које су чувале императора и његову породицу (чувена Преторијанска гарда) и сталне помоћне трупе регрутоване у провинцијама.

Легија у касном империјалном добу

Неке од промјена у касном империјалном периоду укључивале су регрутовање грађана из провинција ван Италије (омогућено им је и посједовање официрског статуса), могли су се женити, број коњаника се увећао са 120 на 750 итд.

I начин ратовања се промијенио, понајвише због германске пријетње. Германи су у почетку били само пјешадијска војска али су касније савладали и коњаничке вјештине. Тадашње римске легије нису могле адекватно реаговати на брзе упаде и повлачење група коњаника.

С новим реформама срж легија се смањила на 1500 људи. Ово је додуше ослабило њену структуру али јој је дало већу еластичност и брзину. Константин је повећао укупан број легија али је смањио број легионара у њима ради поменуте флексибилности и ограничења могућности за побуну.

Цомитатус су смјештани у центар провинције, спремни на интервенцију у случају потребе. У граничним подручјима били су лимитанеи, лаке трупе чији је задатак био успоравање непријатеља док не стигну појачања.

Легије више нису биле елитне јединице које су Рим учиниле великим, али је нова ситуација захтијевала адаптацију а Рим је увијек брзо учио и прилагођавао се приликама.

Оружје и опрема

Опрема римског легионара у империјалном добу

Одбрамбено оружје

Сво оружје и опрема које су римски легионари користили у борби непрестано су се усавршавали.

Опрема за одбрану:

• Лорица, оклоп, имао је више варијанти: лорица хамата, лорица сqуамата, лорица сегментата, лорица мусцулата и све су биле флексибилне али и отпорне.
• Сцутум , штит, био је украшен у зависности од јединице у којој је кориштен.
• Балтеус, војнички опасач, цингулум милитарис, служио је за ношење оружја и као украс.
• Цассис, шљем, штитио је главу, врат и уши. Могао је имати и перушку, али само за официре и подофицире.
• Цалигае, сандале за марш и црвена туника били су заједнички свим легионарима.

Оружје за напад

Најчешће офанзивно оружје које су легионари користили:

• Гладиус, мач са оштрицом дугом око 50-55 цм (и до 70 цм), врхунско оружје легионара, ношено је са десне стране опасача.
• Пилум, копље којим се онеспособљавао штит непријатеља и противник приморавао на блиску борбу.
• Пугио, бодеж ношен за опасачем.

Подјела дужности и чинови у легијама

Реконструкција: аqуилифер; иза њега је сигнифер (види се само симболично копље) а десно је цорницен (види се рог).

Реконструкција: на челу колоне, с десна на лијево: центурион, аqуилифер, сигнифер и цорницен (заклоњен иза сигнифера, види се савијени рог).

Реконструкција: Сигнифер; види се мач, мајица од мреже жељезних прстенова, вучја кожина.

Легионари нису били само једна од најбољих војничких структура у старом вијеку, били су ангажовани и на градњи путева, аквадукта, рударству и изградњи других цивилних и војних објеката. Оваква политика њиховог сталног ангажовања спријечавала је и евентуалне социјалне проблеме приликом распуштања јединица.

Постојале су двије категорије легионара:

• Иммунес су били мајстори зидари, болничари, ковачи и сл. Били су изузети од борбе.
• Мунифеx чинили су велику већину и углавном су били само ратници.

Чинови у легијама

Овдје је дат распоред чинова који су постојали у периоду од I стољећа пне. до III стољећа. Основна војничка плата била је 10 аса дневно, тј. око 225 денарии годишње.

Виши чинови

• Дуx, Вођа, односи се на генерала који је командовао двјема или више војних јединица у одређеној провинцији.
• Легатус легионис, командант легије. Обично је сам император постављао легате на период од 3-4 године, понекад и дуже. У провинцијама са само једном легијом обично је гувернер провинције био и њен легатус.
• Трибунус латицлавиус. Сенат или император су на ову позицију су постављали млађе и неискусније људе него што су то били трибуни ангустицлавии и њима је то био један од могућих путева за успон у каријери сенатора. Они нису у стварности били другокомандујући у биткама али у случају смрти или погибије легатуса они би преузимали команду над легијом.
• Праефецтус цастрорум - (командант логора, базе, касарне). Трећекомандујући. Ветеран многих битака али нижег друштвеног статуса од трибунии. Претходно је морао бити примус пилус и провести 25 година на служби у легијама.
• Трибуни ангустицлавии. У свакој легији било је пет млађих трибуна, племићког рода, са или без ратничког искуства. Виши чин је био трибунус латицлавиус и онај ко га је имао надзирао је остале трибуне.

Центуриони

Центуриони у првој кохорти били су највиши у свом рангу. У осталим кохортама највиши је био онај који је заповиједао центуријом која је заузимала прву борбену линију и тако редом.

У обичној кохорти центурије су према првенству биле овако распоређене:

1. Предњи хастати (предњи копљаници)
2. Стажњи хастати (стражњи копљаници)
3. Предњи принципес (предња линија)
4. Стражњи принципес (стражња линија)
5. Предњи триарии (предња трећа линија)
6. Стражњи триарии (стражња трећа линија)

Центуриони су дакле, своје титуле заузимали према старом распореду јединица у легији у три линије. Свака од три линије била даље подијељена на предњу и стражњу.

• Примус пилус, (буквално први ред) - Примус пилус је био командујући центурион у првој кохорти и најстарији центурион у цијелој легији. Примус пилус је касније могао постати Праефецтус Цастрорум. Након повлачења са своје функције примус пилус би се вјероватно придружио коњици - постао витез. Примао је 60 основних плата.
• Прими ординес - Овај чин је имало пет центуриона из прве кохорте. Они су примали по 30 основних плата. Овај чин је био виши од свих центурионских осим чинова примус пилус и пилус приор.
• Пилус приор - "Предње копље". Ови су центуриони били главни центуриони у кохорти. Пилус приор је командовао борбеном формацијом цијеле легије. Примус пилус је био и пилус приор и највиши од свих у легији. Ове позиције су заузимали најискуснији ветерани који су напредовали у каријери.
• Остали Центуриони - Свака легија је имала 59-60 центуриона, и сваки је командовао по једном центуријом. Они су били окосница професионалне војске, каријерни војници који су давали дневна задужења својим подређеним и издавали им команде на бојном пољу. Обично су напредовали чин по чин али дешавало се да их император или виши официр ванредно унаприједе.

Кохорте су биле распоређене по старјешинству од 1. до 10. а центурије унутар њих од 1. до 6. (укупно 59 центуриона плус примус пилус). Овакав распоред одређивао је и ранг појединог центуриона; центурион прве центурије у првој кохорти био је највиши а центурион шесте центурије у десетој кохорти – најнижи. Плата им је била 10 основних. Обични центурион из тог времена еквивалент је данашњем чину капетан.

Посебне дужности

• Аqуилифер. Носилац заставе – Орла легије. Веома важна и престижна дужност. Губитак заставе значио је велику срамоту за цијелу легију. Носиоци су били искусни и храбри војници. Примали су двоструку основну плату.
• Сигнифер. Свака центурија је имала по једног. Одговарао је за војничке плате и уштеђевине. Носио је центуриал сигнум, дуго декорисано копље са отвореном шаком на врху која је симболизирала војничку заклетву. Такођер је имао двоструку плату.
• Цорницен. Трубач. Блиско је сарађивао са сигнифером. Преносио је звучне команде пухањем у рог.
• Имагинифер. Носио је заставу са ликом Императора као подсјетник на војничку лојалност.

Плата

Легионари су у почетку примали око 225 денарии годишње, затим 300 и 500, у зависности од хисторијског периода. Ипак, нису добијали сву плату "на руке". Одређена сума се одбијала за трошкове опремања и исхране. Након завршетка "војног рока" свим легионарима је исплаћивано по 3000 денарии у времену Августа и/или даван комад плодне земље. Касније су премије повећане на 5000 денарии.

Симболи

Аqуила (орао), симбол легије.

Веxиллоид Римске Империје: црвена застава са натписом СПQР, златним вијенцем и орлом

Римски сигнум, симбол војничке заклетве легионара

Формација тестудо

Аqуила

Од 104. године пне. код свих легија је у употреби аqуила (орао) као стандардни симбол. За ношење овог симбола био је одређен посебан војник – аqуилифер. Била је велика част и одговорност бринути се и носити орла легије а његов губитак значио је страшну срамоту а често и кажњавање и распуштање легије.

Јулије Цезар је у књизи Галски ратови описао догађај на самом почетку римске инвазије на британска острва који добро илуструје бригу легионара о сигурности орла легије. Наиме, у страху од битке против грубих Британаца, војска је оклијевала при искрцавању и није хтјела напустити бродове. Цезар даље наводи како је аqулифер десете легије сам скочио с брода носећи орла легије и јуришајући на непријатеља. Његове колеге, бојећи се да ће легија изгубити свој симбол, одмах су сви скочили за њим а затим и легионари са осталих бродова.

Имаго

У вријеме Римске Империје, легије су стварале и чврсту везу са својим врховним вођом, Императором. Свака легија имала је још једно посебно задужење – ношење симболичног штапа на чијем врху се налазио имаго, мала скулптура са ликом императора, понтифеx маxимуса. Легионар који је имао ово задужење звао се имагинифер.

Веxиллум или сигнум

Легије су имале и своја имена и амблеме који су били истакнути на предметима које су звали веxиллум ор сигнум. Легионар задужен за њено ношење звао се веxилифер. Нису биле ријетке ситуације када се дио легије требао одвојити и придружити некој другој јединици. Тада ти дијелови легије нису носили орла легије већ само веxиллум па су према томе такве одвојене јединице зване веxиллатионес. Минијатурни веxиллуми постављени на сребрном постољу додијељивани су заслужним легионарима по одласку у неку другу јединицу или пензију.

Одликовања и награде

Вијенци

За заслуге у војсци додјељивана су различита одликовања под називом Цоронае (вијенци) јер су имала облик вијенаца направљених од гранчица са лишћем ловора или израђена од метала.

Слиједи преглед тих одликовања:

• 1. Цорона цастренсис - добијали су га војници који су се посебно истакли приликом опсаде логора.
• 2. Цорона цивица - овај вијенац додијељивао се ономе ко спаси живот римскога грађанина. Овакво одликовање Цезар је добио код опсаде Митилене.
• 3. Цорона муралис - овим вијенцем су били овјенчани легионари који освоје непријатељске зидине.
• 4. Цорона навалис - ово одличје заслуживали су побједници у поморским биткама.
• 5. Цорона обсидионалис је била симболично одликовање за онога који друге ослободи од опсаде.
• 6. Цорона валларис је било одликовање које је добијао легионар који је први ушао у непријатељски ров.
• 7. Цорона триумпхалис је било највеће одликовање које је Сенат додјељивао неком војсковођи када би извојевао значајну побједу у рату. Овај вијенац од ловора врли војсковођа носио је у тријумфалној поворци возећи се на Капитол у кочији коју су вукли бијели коњи. Побједник је био обучен у шарену тогу (тога пицта) и тунику са палмовим гранчицама (туница палмата). Ову част је Цезар касније трајно присвојио, па је овакву одјећу носио и када није добијао тријумфална одличја.

Награде

Полибије пише да су генерали вршили смотру трупа након битака током којих су се поједини легионари посебно истакли својом храброшћу, пожртвовањем и вјештином те такве легионаре позивали да иступе испред свих и онда би им се обраћали свечаним говором у коме су веома похвално истицали њихове заслуге те би им се након тога уручивале награде и признања:

• Торц - златни привјесак.
• Армиллае - златне наруквице.
• Пхалерае - златни, сребрни или бронзани украшени дискови који су ношени на прсима током парада.
• Хаста пура - сребрно церемонијално копље којим се награђивао "онај који је ранио непријатеља"
• Мала сребрна реплика веxиллума.
• Пехар - ову награду добијао је пјешадинац "који је убио непријатеља и заробио његову опрему" и то не у обичној борби већ у самосталној и опасној акцији.
• "Коњска орма" - давана је коњанику "који је убио непријатеља и заробио његову опрему" и то не у обичној борби већ у самосталној и опасној акцији.

Материјалне награде

• Новчани бонуси (повишице на плату или једнократне награде).
• Дио ратног плијена након освајања, укључујући и робове.

Империјалне параде

• Овације - мања прослава неке римске побједе. Овације су се приређивале када рат није био објављен између сукобљених страна, када је непријатељ био инфериоран (робови, пирати) и када је сукоб разријешен без великог крвопролића или опасности по војску.
• Тријумф - грађанска церемонија и религиозни ритуал у старом Риму током којег се јавно одавало признање и слава војном команданту (дуx) за побједе у рату и истовремено вршила смотра непобједиве римске војске.

Дисциплина

Војна дисциплина у римским легијама била је прилично окрутна и стриктно спровођена. Постојале су бројне врсте казни, и тешко оном легионару који би се огријешио о правила. Неки легионари су чак обожавали богињу Дисциплину, а њене врлине као што су скромност, озбиљност и лојалност су биле дио легионарског кодекса и начина живота.

Мање казне

• Цастигатио - ударци штапом који је носио центурион.
• Умањење оброка - кажњени легиоанри су морали јести јечам умјесто уобичајене порције пшенице.
• Пецуниариа мулта - "мандатна казна" или одбитак од плате.
• Јавно шибање испред постројене центурије, кохорте или легије.
• Бичевање кратким бичем, много окрутнија казна од шибања.
• Градус деиецтио - ражаловање, одузимање чина, деградирање.
• Миссио игноминиоса - нечасан отпуст из службе.
• Умањење времена проведеног у служби.
• Милитиае мутатио - обављање мање важних или понижавајућих задатака.
• Мунерум индицтио - обављање додатних задужења.

Веће казне

• Фустуариум — казна која се одређивала за дезертерство или веће повреде службене дужности. Кажњени легионари су били каменовани или батинани до смрти од стране својих колега чији су животи били угрожени, и то јавно, испред постројених трупа. Војници који би побјегли од овакве казне нису били прогањани али би им био одређен изгон из Рима.
• Дециматион — ова казна се извршавала над цијелом јединицом која се побунила, дезертирала и сл. Сваки десети легионар био је тучен до смрти.

Фактори успјеха легија

Савремена реконструкција изгледа римског војника. На слици је приказан типичан убодни потез мачем гладиус док је легионар заклоњен иза штита.

• Монтесqуиеу је записао "Нек' се зна да је један од главних разлога римске владавине над тадашњом свијетом био тај што су увијек одбацивали стару тактику чим би научили нову". (и то често од сопствених непријатеља: мач гладиус су преузели од становника Иберијског полуострва, ратне бродове од Картагињана а тешку коњицу и стријелце на коњима од Перзијанаца.)
• Римска организација била је много флексибилнија од већине њихових противника. Током времена легије су се прилогођавале како би се успјешно бориле против нових изазова попут брзе коњице, герилског начина ратовања и опсада.
• Римска дисциплина, организација и систематизација одржала је борбену ефикасност дуже од осталих. Сви ови елементи примијењивани су у обуци легија, логистичкој подршци, утврђивању положаја и сл.
• Римљани су били упорнији, постојанији и спремнији да прихвате и надокнаде губитке од својих противника. Примјере налазимо у њиховим ратовима против Картаге, барбара и сл.
• Римско вођство било је мијешано али то се показало као ефикасно средство у обезбјеђивању војног успјеха.
• Утицај римске војне доктрине и грађанског друштва отјелотвореног нарочито у формацији тешке пјешадијске легије давао је римској војсци константну мотивацију и кохезију.
• Стриктна и свугдје једнако примјењивана дисциплина учинила је лакшим и потпунијим стални задатак командовања, снабдијевања, одржавања и попуњавања јединица легионарима. Велики број непријатеља Рима били су тек племенски народи који нису познавали а камоли примјењивали војну науку.
• Римска војна опрема, нарочито оклоп, били су на располагању свим легионарима, посебно у периоду касне Републике и ране Империје. У то вријеме то је значило огромну предност над већином тадашњих противника. Легионари су формацијски били опремљени штитовима, шљемовима и веома ефикасном оклопом за разлику од других ратника који су имали углавном само штит. У дугим биткама и војним походима оваква опрема је значила сигурну побједу и то на дужи период.
• Римска инжињерија није имала премца у цијелом свијету, посебно у градњи утврда. Осим тога Римљани су савршено владали и офанзивним и дефанзивним тактикама, војним справама и оруђем.

Улога легија у политици

Римска војска увијек је била уско повезана са римским политичким системом. Економски статус Римљана имао је значајан утицај на њихов политички и војни статус. У владајућој класи одувијек је постојало надметање, сенатори су настојали бити изабрани као конзули које се бирало сваке године и то само по двојица. Конзули су водили државу и војне кампање у подручјима која би им била додијељена. На располагању им је била војска и често су је користили за остваривање својих политичких амбиција. Вријеме касне Републике и ране Империје било је посебно бурно, власт у Риму се освајала или губила уз подршку војске.

Млади Римски племићи који су имали политичких амбиција проводили би одређено вријеме на служби у римској војсци чиме су доказивали своју лојалност и испуњавали своју дужност према држави а то им је олакшавало успон у власти. Крајњи ефекат био је тај што је војничко искуство постало најважнији адут у успону ка врху власти а легије постале средство за постизање политичких циљева унутар државе умјесто њеног јачања, одбране и даљих освајања.

У вријеме Првог Тријумвирата, заједничке владавине Цезара, Помпеја и Красуса, сваки од њих је војним успјесима јачао свој политички утицај и статус у друштву. Красус је био изузетно богат и сам је финансирао шест легија. Помпеј је с друге стране био скромног поријекла али је постигао невјероватне војне побједе. Након распада тријумвирата Цезар је повео своје легије на Рим из сасвим личних разлога, слиједећи свог генерала легије су ишле против своје државе!

Помпеј је дао до знања да ће казнити Цезара на повратку у Рим и цијели је Сенат био на Помпејевој страни. Из овога је јасно да су Цезарови поступци били схваћени као напад на државу а не на Помпеја. Даље, Цезар је своју моћ базирао на лојалним легијама које су са њиме учествовале у више успјешних војних похода. Након што је поразио Помпеја, Цезар није вратио моћ држави, већ је узурпирао поставши диктатор и именовавши свог рођака Октавијана за насљедника - потпуно неуставно и тако означио крај Републике. Октавијан ће касније постати први император.

Војно уплитање у политику ескалирало је 193. године када је било чак пет императора; армије су своје генерале проглашавале императорима; након смрти Пертинакса убили су императора а Империју продали ономе ко је дао најбољу понуду. Од 211. до 293. године од 28 императора само су двојица умрла природном смрћу (од куге). Било је чак 38 узурпатора који су потакли побуне широм Империје. Узурпатори су били успјешни гувернери провинција, команданти већих група легија или префекти Преторијанске гарде (која је контролирала Рим у којем била и империјална палата.

Све ово је у III стољећу произвело дубоке посљедице на војну и државну организацију Рима; провинције су подијељене на више мањих како би се умањила моћ у рукама појединих гувернера. На крају, Империја је и уништена због лојалности трупа њиховим командантима умјесто држави: 476. године Одоакар је постављен за заповједника трупа странаца (фоедерати) у Риму, уклонио је императора а себе прогласио Краљем Италије.

Легије и њихов размјештај око 80. године

Током грађанског рата који су водили Октавијан и Марко Антоније а након којег је Октавијан изашао као побједник, генерали су сами формирали своје легије и давали им ознаке према свом нахођењу. Након завршетка овог рата, у новој Римској Империји било је око 50 легија. Неке од њих су имале исти број (нпр. X).

Логори римских легија, 80. година

1. Легио IX Хиспана: Ебурацум (Yорк)
2. Легио XX Валериа Вицтриx: Вироцониум (Wроxетер)
3. Легио II Адиутриx: (Цхестер) /хист. Дева/
4. Легио II Аугуста: Исца Силурум (Цаерлеон)
5. Легио X Гемина: Новиомагус Батаворум (Нијмеген)
6. Легио XXII Примигениа: Ветера (Xантен)
7. Легио VI Вицтриx: Новаесиум (Неусс)
8. Легио XXI Рапаx: Бонна (Бонн)
9. Легио XIV Гемина и Легио I Адиутриx: Могонтиацум (Маинз)
10. Легио VIII Аугуста: Аргенторатае (Страсбоург)
11. Легио XI Цлаудиа: Виндонисса (Wиндисцх)
12. Легио XV Аполлинарис: Царнунтум (Алтенбург-Петронелл)
13. Легио XIII Гемина: Поетовио (Птуј)
14. Легио VII Цлаудиа: Виминациум (Костолац)
15. Легио V Алаудае: Ратиариа (Арцхар)
16. Легио V Мацедоница: Оесцус (Гиген)
17. Легио I Италица: Новае (Свиштов, Бугарска)
18. Легио IV Флавиа Фелиx: Бурнум (Кистање)
19. Легио XVI Флавиа Фирма: Сатала (Садагх)
20. Легио XII Фулмината: Мелитене (Мелитене)
21. Легио VI Феррата: Самосата (Самсат)
22. Легио IV Сцyтхица: Зеугма (Белкис)
23. Легио III Галлица: Рапханаеа
24. Легио X Фретенсис: Аелиа Цапитолина (Јерусалем)
25. Легио XXII Деиотариана и Легио III Цyренаица: Ницополис (Александрија), са одјељењима у Цоптос (Qифт) и (Теба, /Луxор/)
26. Легио III Аугуста: Тхевесте (Тебесса)
27. Легио VII Гемина: Легио (Леон)

Антички Рим и Илирија

Територије данашње Босне и Херцеговине у вријеме постојања Античког Рима насељавали су Илири. Илирска племена су обитавала отприлике на подручју бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и данашње Републике Албаније. Илирско племе Далмати, од којег је и данашње географско подручје Далмација добило своје име, насељавали су већи дио данашње западне Босне и Херцеговине. Друго племе, Сцордисци, заправо мијешана илирско-келтска група, насељавали су подручје данашње сјевероисточне Босне и Херцеговине. Аутаријати, Андизети, Далмати, Даорси, Дезитијати и Наренси су насељавали остале дијелове Босне и Херцеговине. Припадници илирских племена бавили се рударством, обрадом метала, трговином, узгојем стоке, пловидбом (били су вјешти бродоградитељи, морепловци и омражени пирати у Јадранском и Јонском мору итд.

Далмација и Панонија

Положај провинције Далмације у Римској империји око 116. године (означена тамно-црвеном бојом).

Римљани су дошли на границе подручја Илирије у III-II стољећу пне. и постепено продирали даље, у унутрашњост територија насељеним илирским племенима. 167. године пне. јужна Илирија постаје аутономни римски протекторат. Прво помињање провинције Илирикум налазимо 27. године пне. када потпада под империјалну контролу. Ипак, Илири не мирују и 6. године пне. подижу устанак и воде рат против Рима који коначно губе 9. године (Батонов устанак). Тада се Илирикум дијели на двије провинције: Далмацију и Панонију. Већи дио територије данашње БиХ постало је дијелом римске провинције Далмације. Сјеверни дио БиХ налазио се у провинцији Панонија која је тада покривала и сјевероисточну територију данашње Републике Хрватске и јужни дио територије данашње Републике Мађарске.

У римској провинцији Далмацији населили су се колонизатори из Италије, Африке, Шпаније, Галије, Њемачке, Грчке, Мале Азије, Сирије, Палестине и Египта. Своја насеља изградили су углавном на приобалном подручју, уз Јадранско море, али пронађени су трагови њиховог присуства и у континенталном дијелу западног Балкана.

Половином II стољећа, на овом подручју населили су се и бројни ветерани римске војске. Наиме, након служења у римској војсци, легионари су имали право на пензију које је могла бити исплаћена у новци или у виду додјеле плодне земље (за којом је тада постојала велика потражња) у некој од римских колонија/провинција.

Од легионара до римских императора

С временом, и након војних реформи, легионари су могли постати и становници освојених земаља, не само грађани Рима и становници Апенинског полуострва. Илири су били храбри и вјешти ратници и многи од њих су напредовали до високих дужности у римским легијама. Занимљив је податак да је 193. године Луциус Септимиус Северус распустио цијелу Преторијанску гарду и поставио своју, снаге око 50.000 лојалних војника, претежно Илира, који су своју базу имали у Албануму, у близини Рима. У вријеме његове владавине број легија је порастао са 25-30 на 33. Такођер је повећао и број помоћних трупа чији су припадници углавном регутовани на подручју источних граница Римске Империје.

I неколико римских императора имали су илирско поријекло: Гаиус Мессиус Qуинтус Дециус рођен у Будалиа, садашњи Мартинци, Србија, у близини Сирмиума (Сремска Митровица); Луциус Домитиус Аурелианус, из Сирмиума; Гаиус Аурелиус Валериус Диоцлетианус, из Салоне (Солин код Сплита, Хрватска); Марцус Аурелиус Валериус Маxимианус Херцулиус (Сирмиум); Флавиус Валериус Аурелиус Цонстантинус (Наиссус – Ниш); Флавиус Иовианус (Сингидунум – Београд), Флавиус Гратианус (Сирмиум).

Римске легије на подручју Илирије

Легио VII Цлаудиа била је смјештена на подручју данашњег града Костолац, у Србији. Легио IV Флавиа Фелиx је била смјештена у Бурнуму, Далмација (данашње Кистање, Хрватска), гдје је замијенила Легио XI Цлаудиа. Касније је прешла у Сингидунум. Легио XX Валериа Вицтриx једно вријеме је била размјештена у Илирији.

Имеђу 6. и 9. године не мање од 15 римских легија са помоћним трупама и савезницима из Тракије, укупно око 200.000 војника, било је размјештено ради гушења устанка неколико удружених илирских племена (Батонов устанак). Тежак герилски рат вођен је у босанским планинама и јужној Панонији. Римљанима је требало три године да угуше илирски устанак и њихов хисторичар Светоније (око 70-130. године) овај конфликт је описао као најтежи од пунских Ратова, око два стољећа раније.

Легио I Иллyрицорум, Легио V Иовиа и Легио VI Херцулиа биле су попуњене Илирима. (Од ове двије посљедње, Диоклецијан ће начинити сопствену гарду).

Карта приказује размјештај римских легија око 125. године.

Повезано

• Римска Република
• Римско Царство

Вањске везе

Легија на Wикимедијиној остави

• Музеј римске војске са древном војном опремом ((ен))
• Унитед Натионс оф Рома Вицтриx ((ен))
• Римске Легије ((ит))
• Легио III Италица ((ит))
• Босна: од Римљана до Турака ((ит))+((ен))
• Римска легија на енцyцлопедиа.цом ((ен))
• Хисторија Рима на Знање.орг