Petrijin venac (roman)
| Петријин венац (роман) | |
|---|---|
| Аутор(и) | Драгослав Михаиловић |
| Држава |  СФР Југославија |
| Језик | српски |
| Жанр(ови) | роман |
| Издавач | Српска књижевна задруга |
| Датум издања | 1975 |
Петријин венац је роман српског књижевника Драгослава Михаиловића, објављен 1975. године у издању београдске издавачке куће Српска књижевна задруга. Сматра се једним од најважнијих романа такозване стварносне прозе или прозе новог стила.
Роман је исприповедан у првом лицу и то у форми сказа, то јест, у виду стилизације усменог говора којим се дочарава народни говор необразоване сељанке Петрије Ђорђевић, главне јунакиње и приповједачице у роману. Михаиловић ствара илузију одсуства писца, који се трансформише у слушаоца и тако бива увучен у причу главне јунакиње. Петрија тражи од слушаоца да уђе у њену причу и постане њен саучесник, неко с ким ће се она сјећати прошлости и гледати старе фотографије. Петријини мотиви казивања нису јасни од самог почетка романа. Њено приповедање носи сва стилска обележја косовско-ресавског дијалекта. Поред интимне исповести о тешком животу главне јунакиње, читалац се упознаје и са сеоским обичајима, фолклорним вјеровањима, као и са одјецима историјских догађаја предратне, ратне и послератне Југославије, који су предочени из перспективе маргиналног, рударског села из околине Ћуприје.
„Петријин венац” је адаптиран у истоимени филм 1980. у режији Срђана Карановића.
Радња
[уреди | уреди извор]Роман је написан у форми сказа. Петријин венац прича полусељанка, Петрија Ђорђевић из села Вишњевица. Током радње се сјећ прошлости и гледи старе фотографије. 1930-их као млада сељанка удаје се за сељака Добривоја. Његова мајка је није вољела јер је у кућу дошла без мираза. Непријатељство незине свекрве иде толико далеко,да она чак убрзо по Петријиној удаји наговара свога сина а Петријиног мужа да је физички готово свакодневно злоставља, а на крају јој свекрва још намјерно ускраћује и помоћ при порођају сина те бива посредно крива за његову смрт.
Петрија опширно прича о тешкој болести ћерке Милане. Брак је обиљежио губитак њиховог сина како је речено, а касније у рату, и кћерке Милане, која вјеројатно умире од тада често кобног менингитиса.
Након те несреће, Добривоје је посмислио како она доноси несрећу у кућу и наређује јој је да иде из куће. Не желећи да се врати својој кући, запослила се као конобарица код гостионичара Љубише у рударском мјесту. Љубиша представља првог човјека у њеном животу који је уважава и исказује јој поштовање. Иако су симпатије међу њима обостране, свјесни су да је он престар за њу. Она се упушта у љубавну везу са младим рударом Милосавом који је склон честим одласцима у крчму. Петрија се у свом причању усресређује само на оно што чини крајњу тачку или пресуђује у људском постојању. Петрију прате кроз цијели живот два главна страха-страх од самоће и страх од смрти. Страх од самоће прати је приликом напуштања од стране свих вољених особа, иако можда и нема неке њој видљиве кривице-растава од првог мужа, брачна криза а потом и брза смрт другог мужа Милосава, одвођење њезине нећакиње коју је дуго година чувала и подизала те чињеница да је иста одрасла,те је све рјеђе посјећује; признаје да "некада данима нема с киме ни да разговара", да се плаши " да ће заборавити да прича ".Интереса за њу не показују ни планинари који понекада пролазе кроз њезино село, јер не желе, како каже, ноћити у простој и сиротињској кући која "воња по мачкама". Признаје и да се у немоћи и страху што је старија све чешће одаје пићу, али каже и да све жене из њезиног окружења исто раде " Ваљда их чека неки живот, па да не би пиле! " Други њен страх је смрт-сви су њезини пријатељи и непријатељи мртви. Смрт је нешто најгоре "Унакази те к'о за Белу недељу", " Не мирише најбоље ", с друге се стране не може избјећи. Но, Петрија потпуно зрело закључује да је цијели живот борба и да, на неки начин, за предају нема и не може бити оправдања, да се траје док се може колико год нам живот није увијек лијеп.
Филмска адаптација
[уреди | уреди извор]Михаиловићев роман је адаптиран у филм „Петријин венац” 1980. Режију је потписао Срђан Карановић. Младу Петрију је тумачила Мирјана Карановић, док је остарелу Петрију играла натуршчик Даринка Живковић (1928-2013). Филм је награђен Златном ареном за најбољи филм на Пулском фестивалу.