Политика Босне и Херцеговине
| Босна и Херцеговина |
 Чланак је дио серије: |
|
|
|
Друге државе |
Босна и Херцеговина је по свом државном уређењу јединствена у свијету. Њено уређење је републичког карактера, иако БиХ не функционише нити се дефинише као република због сложености јединица на које се дијели (ентитети и кантони). Независност је стекла 1. марта 1992., након што се референдумом о независности одвојила од СФРЈ, из које су претходно иступиле Словенија, Хрватска и Македонија. Влада се по тренутном уставу почела састављати од 14. децембра 1995. године након потписивања Даyтонског мировног споразума, који је зауставио рат. Главни град државе је Сарајево.
Устав
[уреди | уреди извор]Устав Босне и Херцеговине је донесен анексом 4 Даyтонског мировног споразума, потписаног у Паризу 14. децембра 1995. године.
Мировни споразум је потписан како би окончао четверогодишњи Рат у Босни и Херцеговини, те стабилизирао подручје. Уставом се наглашава да Босна и Херцеговина наставља правни континуитет Републике Босне и Херцеговине, те устав дефинише расподјелу власти на законодавну, извршну и судску власт, као и политичке структуре Босне и Херцеговине. Овај устав је замијенио дотадашњи устав Републике Босне и Херцеговине, у којем нису дефинисане политичке структуре, али је и поништио дотадашњи илегални устав Републике Српске који је признавао независност Републике Српске.
Устав се од свог доношења до данас показао као нефункционалан, прије свега због своје скупе администрације, али и због подијељености по ентитетском и етничком принципу који често онемогућава функционалност инстутуција Босне и Херцеговине. Један од услова приступања Босне и Херцеговине Европској Унији је реформа Устава до 2010., којом би се омогућио јефтинији и функционалнији рад институција. У априлу 2006. године је понуђен пакет уставних промјена који је одбијен у парламенту, због тога што је само потврђивао Дејтонски устав уз неке мање корекције.
Предсједништво
[уреди | уреди извор]
Предсједништво Босне и Херцеговине састоји се од три члана, из сваког конституивног народа по један, који се измјењују на мјесту предсједника предсједништва сваких 8 мјесеци. Њих изравно бира народ: Федерација бира представника Бошњака и представника Хрвата, а Република Српска бира представника Србина. Члан предсједништва са највише гласова обично постаје први предсједник. Мандат Предсједништва траје 4 године.
Предсједавајућег Вијећа министара именује предсједништво, а одобрава Парламентарна скупштина. Предсједавајући затим именује министре. Предсједништво је надлежно за одбрану Босне и Херцеговине, те за вођење вањске политике (именовање амбасадора, представљање БиХ у другим држава и организацијама, потписивање међународних споразума и сл.). Предсједништво такођер има право помиловати осуђенике, на приједлог Министарства правде. Предсједништво мора проводити све одлуке Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине.
Парламентарна скупштина
[уреди | уреди извор]Парламентарна скупштина је највише законодавно тијело Босне и Херцеговине. Она се састоји од два дома: Представнички дом и Дом народа.
Представнички дом се састоји од 42 посланика, од којих се двије трећине бирају у Федерацији, а једна трећина у Републици Српској. Мандат посланика је четири године, те се бирају непосредно на Опћим изборима. Да би се одређени закон усвојио у Представничком дому, потребно је најмање 2/3 гласова, те најмање једна половина из Федерације и Републике Српске. Овај принцип тзв. ентитетског гласања је често деструктиван по Босну и Херцеговину, јер омогућава да 23% посланика у Представничком дому, заустави усвајање одређеног закона.
Дом народа се састоји од 15 делегата, од којих су двије трећине из Федерације (5 Хрвата и 5 Бошњака) и једна трећина из Републике Српске (5 Срба). Одређени закон усвојен у Представничком дому се може поништити уколико се утврди да одређени закон угрожава витални национални интерес неког од конститутивних народа.
Вијеће министара
[уреди | уреди извор]Вијеће министара Босне и Херцеговине је највиши извршни орган власти у Босни и Херцеговини, те обавља дужност владе. Састоји се од 10 чланова: 9 министара и једног предсједавајућег. Предсједавајућег именује Предсједништво БиХ, а остале чланове Предсједавајући. Парламентарна скупштина потврђује и одобрава Вијеће министара.
Вијеће министара предлаже законе Парламентарној скупштини, те проводи њене одлуке. Тренутни Предсједавајући је Борјана Кришто, из ХДЗ БиХ.
Судска власт
[уреди | уреди извор]Уставни суд Босне и Херцеговине је највиша и коначна инстанца у правним питањима и броји девет чланова: четири се бирају из Представничког дома Федерације, два се бирају из Народне скупштине Републике Српске, а три члана бира предсједник Европског суда за људска права након конзултација са Предсједништвом земље.
Државни суд Босне и Херцеговине има три одјељења: кривично, управно и апелационо.
Кривично одјељење има три одјела – Одјел I за ратне злочине, Одјел II за организирани криминал и Одјел III за опћи криминал. Управно одјељење има парнични реферат и једно вијеће. Апелационо одјељење има Одјел I за ратне злочине, Одјел II за организирани криминал, Одјел III за општи криминал и жалбе на одлуке Управног одјељења.
На Суду БиХ тренутно ради 39 судија, 23 домаћих и 16 међународних судија. Судска вијећа се састоје од троје судија.
Уред Високог представника
[уреди | уреди извор]Уред Високог представника Босне и Херцеговине (ОХР) је водећа организација за цивилни аспект имплементације мира у БиХ. Даyтонским мировним споразумом, који је потписан 1995. године, високи представник је у име међународне заједнице задужен да надгледа проведбу цивилних аспеката Мировног споразума у Босни и Херцеговини. Високи представник такођер има задатак да координира активности међународних цивилних организација и агенција које дјелују у земљи.
Европски парламент бира високог представника. Тренутни високи представник у Босни и Херцеговини је Валентин Инзко из Аустрије.
Административна подјела
[уреди | уреди извор]Босна и Херцеговина је састављена од два ентитета, федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске и Дистрикта Брчко које не припада ни једном од ентитета, него се налази под контролом државних институцијама и међународне заједнице. Ентитети су настали у Дејтонском споразуму 1995. године, због огромних промјена у етничкој слици земље. У Републици Српској ово је већином било због насилног етничког чишћења локалног бошњачког и хрватског становништва, а у дијеловима Федерације локалног српског становништва. Ентитети имају своју законодавну, извршну и судску власт.
Трећи ниво политичке подјеле, након ентитета и федералне владе, су кантони. Федерација Босне и Херцеговине се састоји од десет кантона. Сви они имају своју кантоналну владу, која се налази под законом Федерације. Неки кантони су етнички мјешовити и имају специјалне системе, како би се очувала права свих народа.
Задњи ниво политичке подјеле Босне и Херцеговине су опћине. Земља се састоји од 137 опћина, од којих су 74 у Федерацији Босне и Херцеговине, а 63 у Републици Српској. I опћине такођер имају своју владу и службе, и углавном су образоване око најзначајнијег града или мјеста у подручју. Сваки кантон састоји се од неколико опћина. Опћине се дијеле на мјесне заједнице.
Избори
[уреди | уреди извор]
Избори у Босни и Херцеговини се одржавају свако четири године, те се дијеле на опће и опћинске изборе. На опћим иборима се бирају чланови Предсједништва Босне и Херцеговине, Представничког дома БИХ, Представничког дома Федерације, Народне скупштине Републике Српске, Предсједник Републике Српске, те Парламента Брчко Дистрикта. На опћинским изборима се бирају чланови опћинских вијећа и начелници опћина.
Запослене особе са најмање 16 година старости имају право гласа, док незапослени право гласа добију са 18 година старости.
На посљедњим опћим изборима, у октобру 2006. године, најуспјешнијим су се показале политичке странке: Странка демократске акције, Странка за Босну и Херцеговину, Савез Независних Социјалдемократа, Социјалдемократска Партија БиХ, Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница 1990. У земљи дјелује и велики број невладиних организација, које покушавају да раде на демократизацији друштва, које је и десет година након свршетка рата дубоко подијељено по националној, али и социјалној основи.
