Примати

Примати
Горилла горилла
Научна класификација
Царство:	Анималиа
Кољено:	Цхордата
Разред:	Маммалиа
Подразред:	Еутхериа
Надред:	Еуарцхонта
Ред:	Приматес Линнé, 1758.

Примат је било који члан биолошког реда Приматес (на латинском, множина од примас, "међу првима, одличан, племенит"), групе која укључује све лемуре, мајмуне, човјеколике мајмуне и људска бића. Израз мајмун који се користо за тај ред је био збуњујући, јер се затим дијелио на подред правих мајмуна и подред полумајмуна. Данас се примати дијеле на подред Стрепсиррхини и Хаплоррхини, а у овај други подред се убрајају и човјеколики мајмуни (Хоминоидеа) укључујући и човјека (Хомо сапиенс).

Примати припадају класи сисари (Маммалиа) и, као такви, имају сва њихова својства. За разлику од осталих сисара, имају:

• нокте – умјесто канџи,
• палац, који може опонирати свим осталим прстима или велики прст који може дотакнути остале прсте шаке, и
• зубало са по четири сјкутића у обје вилице – зубна формула:
  Половине вилица:
• горњи: 2.1.2(3).3(2)
• доњи: 2.1.2(3).3(2)
  Редом: сјекутићи, очњаци, преткутњаци, кутњаци
  (н)=ријетко.

Филогенезу примата карактеризирају слиједеће прилагодбе:

1. удови као органи за (при)хватање,
2. предњи удови као органи за физичко (и чулно) спознавање околине,
3. хербиворни дигестивни систем,
4. редукција осјетљивости чула мириса,
5. интензивне визуелне способности и активности,
6. квалитативно-квантитативне специфичности мозга у морфолошко-анатомском и функцијском смислу,
7. одговарајуће морфолошко-анатомске промјене на лобањи, и
8. редукција броја потомака (по окоту, односно породу).

Етологија

Претпоставља се да су се примати развили од животиња које су настањивале дрвеће. Још и данас постоји велики број врста примата који једва да понекад сиђу на тло. Друге врсте живе дјеломично на тлу, а само неколико врста живе искључиво на тлу.

Поједностављено, Стрепсиррхини су углавном активни ноћу (уз поједине изнимке) док су Хаплоррхини, опет уз неке изнимке, углавном дневно активни.

У односу на начине кретања, укупно гледајући, примати користе све постојеће начине кретања. При томе, од врсте до врсте постоје разлике.

Примати су у највећем броју случајева развили сложене облике социјалног понашања. Прави самотњаци су међу приматима ријетки, чак и код врста које претежно живе саме (орангутан) подручја на којима бораве, преклапају се ревири женки с ревиром мужјака, па се код парења даје предност партнерима с тих преклапајућих подручја. Неке друге врсте живе у дугогодишњим моногамним везама (гибони, вунасти лемури). Но, већина примата ипак живи у групама у којима често влада хијерархија. При том се мјесто на хијерархијској љествици утврђује различито, овисно о врсти. То може бити резултат борби, старост, родбинске везе или на друге начине.

I комуникација и интеракција имају врло значајну улогу у социјалном животу примата. Већина врста је развила низ гласова за обиљежавање територија, за потрагу за члановима групе, за пријетњу или упозорење хранидбеним конкурентима и слично. Посебно су познати прашумски "концерти" урликаваца, као и "пјесма" у дуету парова гибона.

Претпоставља се да су преци примата били бубоједи, али већина свих врста су данас биљождери. Многе врсте се хране претежно воћем, а допуњавају га лишћем, цвјетовима, гомољем, гљивама, сјемењем и другим дијеловима биљки. Многе врсте су свеждери, који биљну храну допуњавају и животињском. Павијани и чимпанзе спадају у родове који повремено лове и нешто веће сисавце (зечеве, мале примате, младунчад парнопрсташа).

Распрострањеност

Садашња дистрибуција не-људских примата

Лемури су примати који живе само на Мадагаскару

Цртеж (1927) чимпанзе и гибона (горе десно), два орангутана (центар и доњи центар): Чимпанза горе лијево је у пози брахијације; орангутан у доњем центру хода на кољенима.

Осим људи који настањују читаву земљу, подручје на којем обитавају примати је највећим дијелом ограничено на тропске и суптропске дијелове Америке, Африке и Азије. На подручју америчког континента, примати живе од југа Мексика па до сјеверних дијелова Аргентине. Мајмуни који су некада живјели на Карибима су изумрли, а данас ту живе само примати које су довели људи. У Африци су широко распрострањени, с тим да највећи број различитих врста досиже јужно од Сахаре. На Мадагаскару се развила засебна група примата, и сви су из подреда полумајмуна нељењиваца. У Азији живе на Арапском полуотоку (постоји могућност, да су једну врсту павијана који живе на том подручју тамо донијели људи), индијском потконтиненту, Кини, Јапану и Југоисточној Азији. Источна граница подручја где живе у Азији су отоци Сулаwеси и Тимор. У Еуропи слободно живи само једна врста, Берберски мајмун (Мацаца сyлванус) на Гибралтару, но и ту су популацију вјеројатно људи донијели у ово подручје.

С изузетком људи, других примата нема у сјеверној Америци, највећем дијелу Еуропе, сјеверним и централним дијеловима Азије, на подручју Аустралије и Оцеаније, као нити на забаченим отоцима и поларним подручјима.

За разлику од неких других група сисаваца, људи примате нису у већој мјери насељавали на друга подручја. Изнимка су павијани у Арабији, берберских мајмуна на Гибралтару, неких отока Кариба и једне групе Мацаца мулатта који данас живе на Флориди.

Особине

Иако су примати једнан релативно јасно одређен ред сисара (класа: Маммалиа), имају врло мало особина које се појављују само код њих, а нити код једног другог представнка припадајуће класе.

Величина тијела

Величина тијела се креће од само 12-14 цм дугог и 40 грама тешког рода Мицроцебус који живи на Мадагаскару, и гориле који може имати и до 275 кг. Генерално, мајмуни из групе Стрепсиррхини (просјечна тежина 500 грама) су мањи од групе Хаплоррхини (просјечна тежина 5 кг), то је чињеница која се заснива на различитом времену дневних активност. Код неких врста је врло изражен сполни диморфизам, тако да су мужјаци и двоструко тежи од женки, а уз то се често разликују и бојом.

Длакавост

Тијело већине примата је покривено крзном, чија боја се креће од бијеле преко сиве до смеђе и црне. Дланови и табани су код већине врста голи, а неке врсте немају длаке нити на лицу или им је чак и цијела глава гола (на примјер уакари (Цацајао) из породице Питхециидае). Од свих примата најмање изражену длакавост има човјек.

Осјетила

Тарсиус су група примата који има највеће очи

За примате су типичне релативно велике и према напријед окренуте очи. Имају врло добар вид и у односу на величину тијела релативно велик мозак. Највеће очи од свих примата имају врсте из рода Тарсус. Велика већина мајмуна из подреда Стрепсиррхини (полумајмуни нељењивци) су ноћне животиње и имају мрежницу превучену слојем који се назива Тапетум луцидум а служи да рефлектирањем остатка свјетла појачава видљивост у мраку.

Између подреда Стрепсиррхини (који се у неким језицима називају "влажноносци") и подреда Хаплоррхини (супротно влажноносцима, ову групу називају "сухоносцима") постоји разлика у грађи рхинариума. Код "влажноносаца" он је пун жлијезда и влажан и одраз је врло развијеног осјетила мириса. Супротно томе, сухоносци то немају, и њух им је далеко мање развијен.

Зуби

Најстарији фосилни налази примата имају формулу зуба 2-1-4-3 по једној половини [[чељуст||и, што значи да су имали два сјекутића, један очњак, четири предња кутњака и три кутњака, што значи да су имали укупно 40 зуби. Највише зуби рецентних врста примата имају лемури и капуцини чија је формула 2-1-3-3. Неки родови су због свог начина исхране изгубили још неке зубе. Мајмуни Старог свијета, укључујући човјека имају формулу 2-1-2-3, што значи да имају укупно 32 зуба.

Прије свега из облика кутњака се може извући пуно закључака о начину исхране поједине врсте. Тако врсте које се хране прије свега воћем, имају кутњаке округлог облика. Кутњаци код врста које би се могле назвати кукцождерима, су упадљиво шиљасти, док код врста које се хране прије свега лишћем, кутњаци имају оштре рубове како би лакше сажвакали тврде листове.

Удови

Гибони имају најдуже руке међу свим приматима

Како већина примата живи на дрвећу, њихови су удови добро прилагођени таквом начину живота. Стражњи су им удови готово увијек дужи и снажнији од предњих (изнимка су гибони и човјеколики мајмуни) и имају највећу улогу у кретању. I прсти предњих и задњих удова су у највећој мјери прилагођени тим потребама. Особина свих врста примата (осим човјека) је насупротност ножног палца осталим прстима на стопалу. Једнако тако, већина врста која се креће гранама кроз крошње има и палац на шакама насупротан осталим прстима, док се код врста које се с гране на грану овјешени о предње удове и уз то се хватају и репом о гране, палчеви су се повукли тако да их више немају (примјер су сакати мајмуни (Цолобинае), као и породица Ателидае урликавци, хваташи и вунасти мајмуни). Прсти и на предњим и на задњим удовима завршавању ноктима умјесто канџама. Једино полумајмуни нељењивци имају на другом ножном прсту канџицу која им служи за чишћење и његу крзна. Дланови и табани немају длаке и имају подручја која су врло осјетљива на додир.

Реп

Великом броју сисаваца који живе на дрвећу реп је врло важан дио тијела који служи балансирању и одржавању равнотеже у крошњама, па тако и приматима. Међутим, реп се може повући или потпуно нестати. Осим човјеколиких мајмуна, који генерално немају репове, дужина репа или његов недостатак нема никакво значење за утврђивање сродности међу врстама, јер се код многих врста појављује само патрљак од репа сасвим независно од развоја. Чак унутар једног рода постоје врсте немају реп али и такве, којима је реп дужи од тијела. Реп којим се могу хватати за гране развили су само неки родови мајмуна Новог свијета, хваташи и урликавци. Њихов реп с доње стране нема длаке, а снабдјевен је врло осјетљивим живчаним станицама.

Начин живота

Претпоставља се да су се примати развили од животиња које су настањивале дрвеће. Још и данас постоји велики број врста примата који једва да понекад сиђу на тло. Друге врсте живе дјеломично на тлу, а само неколико врста живе искључиво на тлу.

Поједностављено, Стрепсиррхини су углавном активни ноћу (уз поједине изнимке) док су Хаплоррхини, опет уз неке изнимке, углавном дневно активни.

У односу на начине кретања, укупно гледајући, примати користе све постојеће начине кретања. При томе, од врсте до врсте постоје разлике.

Примати су у највећем броју случајева развили сложене облике социјалног понашања. Прави самотњаци су међу приматима ријетки, чак и код врста које претежно живе саме (орангутан) подручја на којима обитавају, преклапају се ревири женки с ревиром мужјака, па се код парења даје предност партнерима с тих преклапајућих подручја. Неке друге врсте живе у дугогодишњим моногамним везама (гибони, вунасти лемури). Но, већина примата ипак живи у групама у којима често влада хијерархија. При том се мјесто на хијерархијској љествици утврђује различито, овисно о врсти. То може бити резултат борби између такмаца, старост, родбинске везе или на друге начине.

I комуникација и интеракција имају врло значајну улогу у социјалном животу примата. Већина врста је развила низ гласова за обиљежавање територија, за потрагу за члановима групе, за пријетњу или упозорење хранидбеним конкурентима и слично. Посебно су познати прашумски "концерти" урликаваца, као и "пјесма" у дуету парова гибона.

Гориле су биљождери специализирани на лишће

Претпоставља се да су преци примата били кукцождери, но већина свих врста су данас биљождери. Многе врсте се хране претежно воћем, а допуњавају га лишћем, цвјетовима, гомољем, гљивама, сјемењем и другим дијеловима биљки. Но многе врсте су свеждери, који биљну храну допуњавају и животињском. Павијани и чимпанзе спадају у родове који повремено лове и нешто веће сисавце (зечеве, мале примате, младунчад парнопрсташа)

Размножавање

Примате одликује релативно дуго раздобље скотности, дуготрајно раздобље одрастања младунаца и дуг живот. Стратегија ових животиња је инвестирање пуно времена у подизање младунаца, стога је и стопа размножавања ниска. Најкраце вријеме скотности имају патуљасти лемури (Цхеирогалеидае) а траје точно 60 дана, док је то код већина врста између четири и седам мјесеци. Најдужа трудноћа је код човјека и горила а траје девет мјесеци.

Код већине врста превладава рађање једног младунца. I код врста које рађају више младунаца ријетко се догоди да их буде више од два, евентуално три у једном леглу.

Еволуција и могући преци

Палеонтолошки трагови указују да су у мезозојском периоду креди (трајање: прије 136 − 65 милиона година) сисари већ били издиференцирани на скупине облика који представљају вјероватнеа исходишта њихових данашњих редова. Издледа да је једној таквој групи неспецијализираних сисара припадао и Заламбделестес, чији фосилни остаци (нађени у Монголији) указују на особине праинсективора. Почетком кенозоика (тј. терцијера, прије 65 милиона година) радијација таквих уопћено грађених типова довела је до раскрснице између инсективора и пра-примата. Према досадашњим налазима, на њој су се нашли на развојним ступњевима реда Плесиадапиформес, (са породицама Плесиадапидае, Царполестидае, Паромомyдае, Пицродонтидае и Саxонеллидае). Најстарији (око 65 милиона година) познати протопримат описан је као Пургаториус. Осим њега, од прапримата овог реда, посебно су занимљиви сјеверноамерички Царподаптес, Пицродус и Палаецхтон, те европски Плесиадапис и Саxонелла. Постоје аргументирани наговјештаји (облик лобање и кутњака) да су се, након тога, из опћег стабла прапримата, најприје издвојили пралемури, преко скупине која је приближно имала особине облика Анагале (олигоцен, Монголија).

Могуће је да први тарзоиди (аветњаци) еволуирали из неке групе примитивних лемура. Много је, међутим, раширеније мишљење да они никада нису прошли кроз лемуроидну фазу и да су се пресудни догађаји у филогенетичкој диверсификацији тарзијуса и лемура збили нешто раније, на рсзини данашњим тупајама (Тупаиидае) сличних протопримата.

Још увијек нема поузданих података о заједничкој прошлости репатих и мајмума Старог и Новог свијета. Наиме, фосили најпримитивнијих лемуроликих примата − (пралемура), сврстани су у плеистоценске Адапидае, док су тарсиусолики обухваћени породицом Омомидае, Фосили припадника ових скупина су откривени сами у Холарктику, при чему су Адапидае биле везане за евроазијски подручје, а Омомидае за америчко копно. Типски представници адапида су Адапис и Пронyцтицебус, а америчких − Нотарцтус и Смилодецтес.

Са палеонтолошке тачке гледишта, међу омомидама најзанимљивији Омомис, Тетониус (С. Америка и Нецролемур (Европа). Најбоље очувани су остаци облика Нотхарцтус и Адапис. Та створења су била величине данашњих лемура, али нешто мање лобањске запремине и примитивнијег зубала. Вјерује се да је скупина адапида била међу прецима исходишне гране данашњих мајмуна Новог свијета. То посебно убледљиво наговјештавају њихове релације са фосилима (из олигоцена и миоцена) прапримата из Ј. Америке, као што су: Браниселла, Хомунцулус, Трембацебус, Долицхоцебус, Стиртониа, Неосаимири, Цебупитхециа и други.

Пронађени су фосили тарзоидних примата, који испољавају уочљив успон према циноморфној и антропоморфној конституцији. Претпоставља се да сви мајмуни Старог свијета (Церцопитхецидае, Хyлобатидае, Понгидае и Хоминидае) потичу из групе анатомски „уопћено“ грађених пратазоида, којима су, међу осталим, припадали и облици Теилхардина (олигоцен Египта). Међу њима се Апидиум, Моерипитхецус и Олигопитхецус ( а неријетко и Парапитхецус) убрајају у непосредне фосилне претке псетоликих мајмуна, док је остало отворено питање да ли ту припадају и Ампхипитхецус и Пондаунгиа (горњи еоцен Бурме) или би их требало уврстити у прелазну фазу еволуције ка заједничким прецима антропоморфних мајмуна.

У доњеолигоценским слојевима Африке, међутим, нађени су фосилни остаци примата који су недвојбено имали низ особина данашњих виших усконосних мајмуна из породица Хyлобатидае (гибони и Понгидае (орангутани). Међу таквим облицима, редовно се помињу Парапитхецус и Аегyптопитхецус, са зубалом као у сувремених безрепих – великих мајмуна (орангутани, чимпанзе и гориле), иако се првопоменути облик често убраја и у предачку скупини псетоликих репатих мајмуна, а други у фосилни род Дрyопитхецус. У директне предачке форме човјеколиких примата сврстава се и гибонолики Проплиопитхецус, од којег, вјероватно преко облика типа Лимнопитхецус и Плиопитхецус воде поријекло данашњи гибони. Међутим, према неким процјенама, проплиопитек би могао бити и предак поменутог египтопитека или чак форма дриопитека, са наглашенијим хоминоидним особинама.

Класификација рецентних примата

Листа фамилија рецентних примата са могућим рангирањем таксономских категорија. Остале класификације су такођер у употреби. На примјер, алтернативна класификација, рецентне припаднике групе Стрепсиррхини дијели у два инфрареда: Лемуриформес Лорисиформес. Треба, међутим, запазити да је увођење категорија Стрепсиррхини и Хаплоррхини унијело нову конфузију у ионако неконзистентну класификацију реда Приматес. Без двојбе се може констатирати да је у расположивој уџбеничкој литератури готово немогуће наћи свије апсолутно подударне подјеле на ниже биосистематске категорије. Додатну збрку у ово подручје биосистематике уноси и флагрантно игнорирање Кодекса зоолошке номенклатуре у већини таквих покушаја, као и у овом који слиједи.

• Ред Приматес
  • Подред Стрепсиррхини: лемури, галаго лорисиди
    • Инфраред Лемуриформес
      • Суперфамилија Лемуроидеа
        • Фамилија Цхеирогалеидае: патуљасти лемури о мишолики лемури (34 врсте)
        • Фамилија Даубентониидае: ај-ај (једна врста)
        • Фамилија Лемуридае: прстенорепи лемури и сродници (21 врста)
        • Фамилија Лепилемуридае: "забављачки" лемури (26 врста)
        • Фамилија Индриидае: рунасти лемури и сродници (19 врста)
      • Суперфамилија Лорисоидеа
        • Фамилија Лорисидае: лорисиди (14 врста)
        • Фамилија Галагидае: галагои (19 врста)
  • Подред Хаплоррхини: тарзијуси, репати и велики мајмуни
    • Инфраред Тарсииформес
      • Фамилија Тарсиидае: тарзијуси (аветњаци) (11 врста)
    • Инфраред Симииформес (или Антхропоидеа)
      • Парвордо Платyррхини: Мајмуни Новог свијета
        • Фамилија Цаллитрицхидае: мармосети и тамарини (42 врсте)
        • Фамилија Цебидае: капуцини и вјеверичасти мајмуни (14 врста)
        • Фамилија Аотидае: ноћни или совасти мајмунини(дуроукули) (11 врста)
        • Фамилија Питхециидае: тити, саки и уакари (43 врсте)
        • Фамилија Ателидае:дрекавци, паук, рунасти пауци и рунасти мајмуни (29 врста)
      • Парвордо Цатаррхини
        • Суперфамилија Церцопитхецоидеа репати мајмуни Старог свијета
          • Фамилија Церцопитхецидае: мајмуни Старог свијета (138 врста)
        • Суперфамилија Хоминоидеа
          • Фамилија Хyлобатидае: гибони или "мали мајмуни" (17 врста)
          • Фамилија Хоминидае: велики мајмуни, укључујући и људе (седам врста)

Други примати су дефинисани по Карлу Лајнесу 1758. године, у десетом издању његове књиге Сyстема Натурае, за родове Хомо (људи), Симиа (други човеколики мајмуни и мајмуни), Лемур (просимијани) и Веспертилио (шишмиши). У првом издању исте књиге (1735), он је користио име Антхропоморпха за Хомо, Симиа и Брадyпус (лењивци). Године 1839, Хенри Марие Дуцротаy де Блаинвилле, следећи Линнаеус и имитирајући његову номенклатуру, успоставио је ред Сецундатес (укључујући подредове Цхироптера, Инсецтивора и Царнивора), Тертиатес (или Глирес) и Qуатернатес (укључујући Гравиграда, Пацхyдермата и Руминантиа), али та нова додатна классификација није прихваћена.

Повезано

• Еволуција човјека
• Мајмуни Новог свијета
• Мајмуни Старог свијета
• Човјеколики мајмуни
• Псетолики мајмуни
• Приматологија

Литература

• Цартмилл, M. (2010). „Примате Цлассифицатион анд Диверситy”. у: Платт, M.; Гхазанфар, А. Примате Неуроетхологy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 10–30. ИСБН 978-0-19-532659-8. 
• Хартwиг, W. (2011). „Цхаптер 3: Примате еволутион”. у: Цампбелл, C. Ј.; Фуентес, А.; МацКиннон, К. C. и др... Приматес ин Перспецтиве (2нд изд.). Оxфорд Университy Пресс. стр. 19–31. ИСБН 978-0-19-539043-8. 
• Сзалаy, Ф.С.; Делсон, Е. (1980). Еволутионарy Хисторy оф тхе Приматес. Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0126801507. ОЦЛЦ 893740473. 
• Давид Ј. Цхиверс, Бернард А. Wоод & Алан Билсбороугх, ур. (1984). Фоод Ацqуиситион анд Процессинг ин Приматес. Неw Yорк & Лондон: Пленум Пресс. ИСБН 0-306-41701-4. 
• Лоуис де Бонис: Вом Аффен зум Менсцхен 1 & 2. Спектрум Цомпацт 2004,1. Верлаг Спектрум дер Wиссенсцхафт, Хеиделберг 2004, ИСБН 3-936278-70-9.
• Тхомас Геиссманн: Верглеицхенде Приматологие. Спрингер, Берлин 2003, ИСБН 3-540-43645-6.
• Цолин Гровес: Примате Таxономy. Смитхсониан Институтион Пресс, Wасхингтон 2001, ИСБН 1-56098-872-X.
• Андреас Паул: Вон Аффен унд Менсцхен. Wиссенсцхафтлицхе Буцхгеселлсцхафт, Дармстадт 1998, ИСБН 3-534-13869-4.
• Дарис Сwиндлер: Интродуцтион то тхе Приматес. Университy оф Wасхингтон Пресс, Wасхингтон 1998, ИСБН 0-295-97704-3.
• Тхомас С. Кемп: Тхе Оригин анд Еволутион оф Маммалс. Оxфорд Университy Пресс, Оxфорд 2005, ИСБН 0-19-850761-5.

Вањске везе

	У Wикимедијиној остави налази се чланак на тему: Приматес
	Wикиврсте имају податке о: Примати

• Примате Инфо Нет
• Приматес ат Анимал Диверситy Wеб
• Примате Ресеарцх Институте, Кyото Университy
• Хигх-Ресолутион Цyтоарцхитецтурал Примате Браин Атласес
• ЕУПРИМ-Нет: Еуропеан Примате Нетwорк
• ПриматеИмагес: Натурал Хисторy Цоллецтион
• Трее оф Лифе wеб пројецт Архивирано 2011-04-26 на Wаyбацк Мацхине-у
• Тхе Примата – Фактен унд Линкс зу захлреицхен Артен (енглисцх)