Пређи на садржај

Сјеверни морски пут

Извор: Wikipedija
Сјеверни морски пут(означен црвено) и алтернативни пут, плаво означен, који иде кроз Суески канал

Сјеверни морски пут (рус. Се́верный морско́й путь, скр. Севморпуть или СМП), најкраћи морски пут између еуропског дијела Русије и Далеког Истока, транспортна комуникација Руске Федерације на Арктику која је настала хисторијски.

Пролази Сјеверним леденим морем (Барентсовим морем, Карским морем, Лаптевским морем, Источносибирским морем, Чукотским морем) и дјеломично Тихим оцеаном (Берингово море). Сјеверни морски пут је ограничен западним улазима у тјеснаце Нове Земље и меридијаном који иде на сјевер од Рта Желанија, и на истоку у Беринговом пролазу паралелно 66 ступњева сјеверне ширине и меридијаном 168 ступњева 58 минута 37 секунди западне дужине. Дужина Сјеверног морског пута од Карских врата до заљева Провиденија износи око 5600 км. Удаљеност од Санкт Петербурга до Владивостока по Сјеверном морском путу износи више од 14 тисућа километара (кроз Суески канал – више од 23 тисуће километара).

Сјеверни морски пут опслужује луке Арктика и великих ријека Сибира (увоз горива, опреме, живежних намирница, извоз дрва, природних руда).

Алтернатива су Сјеверном морском путу прометнице које пролазе кроз Суески или Панамски канал. Ако нпр. удаљеност, коју пролазе бродови од луке Мурманск до луке Јокохама (Јапан) кроз Суески канал, износи 12840 морских миља, онда Сјеверним морским путем износи само 5770 морских миља.

Главна је препрека пролазу бродова лед. Модерни ледоломци омогућују по потреби организирање навигације тијеком цијеле године.

Основне етапе освајања

[уреди | уреди извор]
  • Први пут је маршруту прошла с једним зимовањем 1878-1879 експедиција Швеђанина Нилса Норденшелда бродом „Вега“.
  • Прву успјешну пловидбу с истока на запад, са зимовањем код полуотока Тајмyр, извршила је хидрографска експедиција Сјеверног леденог мора под водством Бориса Виљкицког на ледоломцима „Тајмyр“ и „Вајгач“ 1914-1915. Та је пловидба постала такођер први пролаз Сјеверног морског пута експедиције Руског царства.
  • Први пут за једну навигацију експедиција Отта Сцхмидта је 1932. пловила на ледоломцу „Александр Сибирјаков“.
  • Прва успјешна пловидба с истока на запад за једну навигацију 1934. на ледоломцу „Литка“ (капетан Николај Николајев).
  • Први пријевоз на Сјеверном морском путу – теретни пријевоз бродова за пријевоз дрвета „Ванцетти“ и „Искра“ из Лењинграда у Владивосток од 8. српња до 9. листопада 1935.[1]

Хисторија освајања

[уреди | уреди извор]

О могућности практичног кориштења "Сјевероисточног пролаза" (тако су до почетка 20. вијека називали Сјеверни морски пут) први пут је проговорио руски дипломат Дмитриј Герасимов 1525. г., а притом се ослањао на резултате пловидбе помора из 13. вијека.

Средином 16. вијека Енглези Х. Wиллобy и Рицхард Цханслер покушали су неколико пута проћи Сјеверно-источним пролазом, но нису дошли даље од Нове Земље. Теоријском аргументацијом и разрадом такве експедиције бавио се M.V. Ломоносов, који је изложио своја размишљања и прорачуне у раду "Кратак опис разних путовања по сјеверним морима и приказ могућег пролаза Сибирским оцеаном у Источну Индију" (рус. "Краткое описание разных путешествий по северным морям и показание возможного проходу Сибирским океаном в Восточную Индию" и у "Додатку о сјеверној пловидби на Исток по Сибирском оцеану" (рус. "Прибавление о северном мореплавании на Восток по Сибирскому океану") (1762-1764). Темом се много бавио D.I. Мендељејев који је посветио освајању Крајњег Сјевера 36 радова; на том је подручју сурађивао с адмиралом С. Макаровим, с којим је био активан у изградњи ледоломца "Јермак"; разрадио је ледоломац за високе географске ширине.

Стручњаци и власт су јако добро знали како би економски живот удаљених рајона земље могло промијенити пробијање Сјеверног морског пута који би повезивао Мурманск с Владивостоком. 2. јула 1918. предсједник Совнаркома (Савјет народних комесара РСФСР-а) V.I. Лењин је потписао одлуку о додјели једног милијуна рубаља експедицији за истраживање Сјеверног леденог мора. Пуно пажње је придавао покушајима освајања Сјеверног морског пута и вицеадмирал Александар Колчак. 23. травња 1919. његовом заповиједи, за вријеме његове владе, био је створен Комитет за Сјеверни морски пут. Након пораза бијелих у Сибиру комитет је био очуван у пуном саставу, те уведен у састав установа Сибревкома (Сибирски револуцијски комитет).

За вријеме Великог домовинског рата 1941-1945 Сјеверни морски пут је био најважнија прометница Совјетског Сјевера. Путем су пловили ратни бродови Тихооцеанске флоте у Барентсово море. У четири војне године бродови Главне управе Сјеверног морског пута превезли су много терета за војску и господарство. Флота се опскрбљивала преко арктичких лука Нарјан-Мар, Игарка, Дудинка, Диксон, Тикси, угљеном (Печорског и других арктичких базена), војна индустрија - никлом, бакром, дрвом. Транспорт се често одвијао под нападима зракопловства, подморница и бродова противника, у минираним водама. Бродове је штитила Сјеверна флота, а пловидба се осигуравала суставом морских конвоја (у коловозу 1942. ледоломци "Александр Сибирјаков", "Дежњов" и обална артиљерија луке Диксон пружили су снажан отпор крстарици "Адмирал Шејер"). Сјеверним морским путем је прошло на стотине бродова, од њих је 170 било у конвојима. Било је превезено више од 4 милијуна тона различитог терета. Велики допринос за развој арктичке транспортне флоте дао је начелник Главне управе Сјеверног морског пута Иван Папанин. Више од 100 дјелатника управе награђено је одличјима и медаљама СССР-а за несебичан труд за вријеме рата.

За вријеме постојања СССР-а истраживања Арктика и Сјеверног морског пута проводила су се активно и свим могућим средствима (ледоломци, цивилни и војни бродови, подморничка флота, зракоплови, поларне станице, итд.).

У раздобљу од 1970. до 1980. рад на Сјеверном морском путу се осјетно појачао. То је било повезано с напретком у знаности и техници, укључујући градњу флоте атомских ледоломаца: 1960. у састав флоте је ушао атомски ледоломац "Лењин", од 1974. ледоломци серије "Арктика". Освајање сјеверног морског пута је било повезано с развојем нориљског рударско-металуршког комбината "А.П. Завењагин", што је захтијевало цјелогодишњу навигацију по маршруту Мурманск-Дудинка. Тај је задаћа била постављена пред директора Мурманског морског паробродарства Владимира Игнатјука 1970. Од 1971. начелник администрације Сјеверног морског пута постаје Кирилл Чубаков, који се активно укључио у рјешавање тог питања. 1972. била је проведена експериментална арктичка рута, а 1. свибња 1978. атомски ледоломац "Сибир'" и ледоломац "Капитан Сорокин" довели су у Дудинку каравану од два дизелска електроброда: "Павел Пономарјов" и "Наварин". На Арктику је била отворена цјелогодишња навигација[2]

Сјеверни морски пут данас

[уреди | уреди извор]
Сјеверни морски пут на сребрној кованици Русије
Атомски ледоломац Yамал

Основни корисници Сјеверног морског пута у Русији данас су: Норил'јскиј никел', Газпром, Лукоил, Роснефт', Росшел'ф, Краснојарски крај, Јакутска, Чукотски аутономни округ. Према подацима извршног директора Непрофитног партнерства за координацију кориштења Сјеверног морског пута (и бившег начелника Администрације Сјеверног морског пута) V. Михајличенка, у успоредби с 1980-има број пријевоза по Сјеверном морском путу се смањио отприлике за 5-6 пута с 6-8 милијуна тона терета на годину.[3] Сјеверни морски пут је био отворен за међународну пловидбу 1991., након распада СССР-а. Међутим, тек је недавно, због отапања арктичког леда, та маршрута почела привлачити иноземне компаније. Нпр. 2009. два су комерцијална брода кренула правцем између Еуропе и Азије преко сјеверних вода Русије. 2011. тај је пут одабрало већ 34 брода (ради успоредбе, кроз Суески канал годишње прође 18000 бродова)[4]. Израчунато је да се проток терета може повећати од 2012. до 2019. г. десет пута, у будућности - двадесет до педесет милијуна тона на годину[5]. Судбина пута увелике зависи од експлоатације минералних ресурса истражених у његовој зони. Значајни клијенти Сјеверног морског пута могу постати:

  1. Носитељи лиценције Штокмановског налазишта нафте и плина с резервама више од три трилијуна кубичних метара плина, Тимано-Печорске нафтоносне провинције с налазиштима, првенствено Приразломним, сјеверноонежских боксита, полуметала и мангана на архипелагу Новаја Земља, у случају извоза у земље југоисточне Азије.
  2. Извозници укапљеног земног плина с полуотока Јамал. Планира се вађење плина из Јужно-Тамбејског налазишта, за чију је експлоатацију издана лиценција компанији ОАО "Јамал СПГ". Држава преузима на себе обвезу да изгради луку у мјесту Сабетта и флоту танкера.[6] То ће помоћи Газпрому да почне с експлоатацијом лежишта нафте Западно-Тембејског налазишта.[7]

"У 2018. се планира да нова творница ради пуним капацитетом, опсег потребних капиталних улагања у развитак пилот-пројекта процјењује се на 18-20 милијарди долара (858,2 милијарде рубаља). Од тога ће 264 милијарде рубаља бити потребно за изградњу флоте танкера-ледоломаца, отприлике 20 бродова капацитета 140-160 тисућа кубичних метара, да би се осигурао извоз угљиководика с Јамала. Те би издатке, надају се (Новатек), држава преузела на себе. Остало се планира подијелити са стратешким партнерима који су већ искусни у производњи укапљеног плина: компанија им намјерава продати до 49% у прорачуну за помоћ у финанцирању, технологијама и маркетингу укапљеног плина на свјетским тржиштима. Фонд инвеститора компанија обећава формирати до краја године."[8]

Године 2010. транзитни пријевози Сјеверним морским путем износили су око 110 тисућа тона (проведена 4 брода). Године 2011. транзитни пријевози Сјеверним морским путем износили су више од 820 тисућа тона (проведена 34 брода). Године 2012. транзитни пријевози Сјеверним морским путем могли би износити до 2500 тисућа тона.

Предности кориштења Сјеверног морског пута за транзитне пријевозе:

  • уштеда на гориву;
  • смањење дужине руте смањује трошкове за плаћање рада особљу и смањује цијену бродарине;
  • нема плаћања за пролазак брода;
  • нема чекања (као у Суеском каналу);
  • нема ризика од напада пирата.

Биљешке

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Белов, M., Научноје и хоз'ајственноје освојеније Советского Севера. 1933-1945 гг, Морској транспорт, 1969
  2. ↑ Бурков, Г., Карепова, V., Владимир Игнат'ук - человек и ледокол Архивирано 2012-11-15 на Wаyбацк Мацхине-у, Арктическаја звезда, Мурманск, 2. рујна 2009., №9
  3. ↑ Јевпланов, Севморпут' станет платнyм, Россијскаја Бизнес-газета, 2009, бр. 692
  4. ↑ Тхе Неw Yорк Тимес, Wарминг Ревивес Дреам оф Сеа Роуте ин Руссиан Арцтиц, 18. листопада 2011.
  5. ↑ Вернадскиј, V., Закон о Севморпути подписан Владимиром Путинyм и вступил в силу Архивирано 2012-08-02 на Wаyбацк Мацхине-у, Фајл-РФ, 31. српња 2012.
  6. ↑ Государство берет об'азател'ства обустроит' порт Сабетта 4. српња 2011.
  7. ↑ Оил Форум, Сжиженнyј природнyј газ (СПГ): поученије, испол'зованије, новyје технологии Архивирано 2021-03-07 на Wаyбацк Мацхине-у
  8. ↑ Степанова, V., Сжиженнyје ден'ги Архивирано 2013-07-28 на Wаyбацк Мацхине-у, Експерт Урал, 6. октобра 2010., №48]

Литература

[уреди | уреди извор]

Вањске везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Sjeverni_morski_put&oldid=41586316”