Славистика

Славистика (њемачки: Slawistik; енглески: Slavic studies; италијански: Slavistica; француски: Slavistique; руски: Славистика; чешки: Slavistika; пољски: Slawistyka; бугарски: Славистика) је академска дисциплина која се бави славенским студијама, славенским језицима, књижевношћу и културом. Језикословци и филозофи који се баве проучавањем славистике називају се славистима. Славистика се појавила крајем 18. и почетком 19. вијека, истовремено са националним буђењем разних народа славенског поријекла и покушајима успостављања заједничке свијести о славенској заједници, посебно популарно у Пан-славенском покрету. Међу првим научницима који су користили термин је Јозеф Добровољски.

Данас се славистика уобичајено дијели на три периода. Све до 1876. слависти су примарно били фокусирани на документирање и издавање класичних и традиционалних дијела на народним језицима, као и на издавање првих модерних рјечника и граматика за већину славенских језика. Други је период завршио са крајем Првог свјетског рата и обиљежио га је снажан развој славистичке филологије и лингвистике, примарно међу славистима активнима ван самих славенских земаља и заједница као што су били Аугуст Сцхлеицхер и Аугуст Лескиен на Универзитету у Леипзигу.

По завршетку Првог свјетског рата слависти су своју пажњу усмјерили примарно на дијалектологију, док се сама дисциплина наставила значајније развијати и у самим славенским земљама. По завршетку Другог свјетског рата дошло је до снажног развоја и процвата славистичких студија. Значајно је на такав развој дјеловао и сукоб између западних земаља и земаља Источног блока који је за посљедицу имао раст интереса западне академске заједнице за свеобухватно изучавање друштава источне Европе. Крај Хладнога рата довео је до слабљења интереса и институционалне потпоре за изучавање славистике на многим свјетским универзитетима.