Станисłаw Лесзцзyńски
| Станисłаw Лесзцзyńски | |
|---|---|
| |
| Портрет Станисłаwа Лесзцзyńског (Јеан-Баптисте ван Лоо) | |
| Краљ Пољско-Литванске Уније | |
| Владавина | 12. јул 1704. - 8. јул 1709. (Први мандат) |
| Крунидба | 4. октобар 1705. |
| Претходник | Аугуст II Јаки |
| Насљедник | Аугуст II Јаки |
| Краљ Пољско-Литванске Уније | |
| Владавина | 12. септембар 1733. - 26. јануар 1736. |
| Крунидба | 4. октобар 1705. |
| Претходник | Аугуст II Јаки |
| Насљедник | Аугуст III |
| Војвода Лотарингије | |
| Владавина | 9. јул 1737. - 23. фебруар 1766. |
| Претходник | Франз I Степхан |
| Насљедник | - |
| Супруга | Катарина Опалинска |
| Дјеца | Анна Лесзцзyńска, Мариа Лесзцзyńска |
| Династија | Лесзцзyńски |
| Отац | Рафаł Лесзцзyńски |
| Мајка | Анна Лесзцзyńска (Јабłоноwска) |
| Рођење | 20. октобар 1677. Лавов, Пољско-Литванска Унија |
| Смрт | 23. фебруар 1766. Лунéвилле, Краљевина Француска |
| Покоп | Wаwелска катедрала |
Станисłаw Лесзцзyńски (Лавов, 20. октобар 1677. - Лунéвилле, 23. фебруар 1766.) био је краљ Пољско-Литванске Уније који је владао у турбулентна времена у два наврата од 1704. до 1709. и од 1733. до 1736.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је син познаńског војводе Рафала и Ане Јабłоноwске. Био је познат као отац Марије Лесзцзyńске, француске краљице. У вријеме интеррегнума након смрти Јана III. Собиеског, био је члан изборног сејма и пехарник на двору, што је у оно вријеме био висок положај.[1]
Први мандат
[уреди | уреди извор]Прије Великог сјеверног рата - 1699. постао је познаńски војвода, један од вођа великопољске опозиције против Аугуста II и иницијатор Варшавске конфедерације 1704. Захваљујући притисцима шведског краља Карла XII изабран је за краља - Пољско-Литванске Уније 2. јула 1704. Након тог га је 4. октобра 1705. у варшавској цркви св. Јана окрунио надбискуп из Лавова, успркос папиној забрани.[1] У новембру 1705. је склопио савез са Шведском и пристао на вазални однос према шведском монарху.[1]
Захваљујући присилној абдикацији Аугуста II у Алтранстäдту Станисłаw Лесзцзyńски је стекао међународно признање свог краљевства.
Након пораза шведског краља у Битци код Полтаве 1709., морао је напустити земљу, па је побјегао у Турску, а одатле - на позив Карла XII у Шведску. Након тог је сљедеће двије године лутао Европом, понајвише по земљама Светог Римског Царства.[1]
Повратак на трон
[уреди | уреди извор]Вјенчање његове кћери Марије са француским краљем Лоуисом XIV ојачало је шансе Станисłаwа Лесзцзyńског, да се након што је умро Аугуст II, уз подршку француске поновно врати на трон.[1]
У Варшаву се вратио почетком септембра 1733., а већ је 12. септембра изабран за краља и исти дан окруњен. Све се то догађало уочи интервенције руске и саксонске војске. Станисłаw се пред том офензивом склонио у Гдаńск, који се након вишемјесечне опсаде предао у мају 1734. Након тог је побјегао у Кöнигсберг и покушао добити подршку од Краљевине Пруске. Њима је предложио план стварања шведско-пруског савеза, по њему су је између осталог Пруска као компензацију, требала добити од Пољске - Wармију.[1]
Станисłаw је и иначе често свој властити интерес стављао изнад интереса Пољско-Литванске Уније, па је нудио територије само да се врати на трон. У том му није помогло нити оснивање војне организације Дзикоwске Конфедерације 1734. а нити каснији Рат за пољско наслијеђе.
Након пораза морао је абдицирати и отићи у Краљевину Француску, гдје је добио на доживотно уживање домену Лорену. У Француској се показао као добар домаћин, мецена науке и умјетности, и поуздан поданик двора и краља. Уредно је прикупљао порез, проводио регрутације и радио све остало у интересу Француске, што је изазвало незадовољство међу становницима војводства. Они су међутим мислили да је за такву политику крива локална администрација и представници француског монарха, а не Станисłаw Лесзцзyńски.[1]
Умро је 23. фебруара 1766. у Лунéвиллеу.[1]
Оставштина
[уреди | уреди извор]Станисłаw Лесзцзyńски био је аутор реформистичког политичког трактата - Избори гаранција слободе (Гłос wолнy wолноśћ убезпиецзајąцy) 1743. У њему је на бази тренутног стања, изнио план реформе политичког система Пољско-Литванске Уније. Он је био компромис између неопходних реформи и традиционалне доминације племства. Предложио је смањење краљевских прерогатива на рачун сејма, одржавање избора за краља, уз забрану странцима да се кандидирају и ограничење права војводама у сејму на либерум вето, који су они дотад често користили и тако блокирали доношење одлука. Предложио је и да се дворски министри бирају у сејму на мандат од 6 година, повећање редовне војске, реформу порез]]ног система ради осигурања сталних државних прихода, више слобода за кметове и њихову правну заштиту.
Исказао се и као аутор филозофских и моралистичких есеја.[1]
