Ватрослав Јагић

Ватрослав Јагић (Вараждин, 6. српња 1838. – Беч, 5. коловоза 1923.), хрватски лингвист и славист.

Биографија

Пучку школу и гимназију похађао у Вараждину, гимназију завршио у Загребу. У Бечу је студирао класичну филологију, а код Франза Миклошича слушао славистику којој се потпуно приклонио. Завршивши студиј вратио се у Загреб гдје је цијело десетљеће (1860.-70.) професор на гимназији. Године 1869. изабран је за правог члана ЈАЗУ и дописног петроградске академије. Сљедеће године отпуштен из државне службе.

На препоруку I. I. Срезњевског изабран је за професора славистике у Одеси. Припремну годину провео је у Берлину и Петрограду. Од 1874. до 1880. био је први професор славистике на Хумболдтову свеучилишту у Берлину. Након тога је професор славистике на свеучилишту у Петрограду. Године 1886. као насљедник Ф. Миклошича постао је професор славистике на бечком свеучилишту на којем је дјеловао до умировљења (1908.). Умро је у Бечу, али је покопан у Вараждину (12. коловоза 1923.).

Стручне радове из књижевности и језика Јагић је почео објављивати у извјештајима загребачке гимназије. Године 1863. с Фрањом Рачким и Јосипом Торбаром покренуо је Књижевник, часопис за језик и повиест хрватску и србску и природне знаности ^[1] у којему је објавио неколико запажених радова (Наш правопис, Примједбе нашој синтакси, Из прошлости хрватскога језика). Марљиво је сурађивао у Раду ЈАЗУ у којему је, уз остало објавио расправе Грађа за глаголску палеографију, Помлађена вокализација у хрватскоме језику, Грађа за словинску народну поезију.

Ватрослав Јагић је 1869. године у 1. књизи "Старина" у прилогу Огледи старе хрватске прозе текст "Реда и закона од примлења на дил доброга чиńења сестар наших реда светога отца нашега Доминика" објавио као "цртицу о животу манастирском старих далматинско-хрватских колудрица". ^[2]

Један је од првих приредитеља дјела за низ Стари писци хрватски.

Године 1871. докторирао је у Леипзигу на основи дисертације Дас Лебен дер Wурзел де ин ден слависцхен Спрацхен (Коријен де у славенским језицима). По доласку у Берлин почео је издавати часопис Арцхив фур слависцхе Пхилологие који је уређивао пуних 45 година. Тим је часописом побудио занимање за Славене и силно допринио афирмацији славистике као знанствене и свеучилишне дисциплине.

Након преласка у Беч бавио се мишљу о издавању Енциклопедије славенске филологије. Из те је замисли потекла његова књига Историја славјанској филологии (Повијест славенске филологије; Петроград, 1910.) којом је обухваћен развој славенске филологије од почетака до краја 19. ст. Посебно интензивно бавио се старославенским језиком за који је доказао да је обликован на темељу једнога јужнославенскога (јужномакедонског) нарјечја чиме је побио тзв. панонску теорију. Поткрај живота проучавао је живот и дјело Јурја Крижанића.

Извори

↑ http://knjiznica.hazu.hr/WebCGI.exe?Tip=Listic&Jbmg=054773&Baza=1^{[мртав линк]}
↑ „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-09. Приступљено 2014-02-26.

Вањске везе

Граматика језика херватскога
Хисторија књиз̄евности народа хрватскога и србскога. Књ.л.Старо доба
Заслуге Вука Штефановића Караџића за наш народни језик
Наш правопис, једна од најзначајних студија о хрватскоме правопису, Јагићев рад из 1864.
Из прошлости Хрватскога језика, значајна студија из 1864.

[1] ttp://knjiznica.hazu.hr/WebCGI.exe?Tip=Listic&Jbmg=054773&Baza=1^{[мртав линк]}

[2] „Арцхиве цопy”. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-09. Приступљено 2014-02-26.

[1]

[2]