Абјане

Абјане (fa) ابیانه
Панорама Абјане Панорама Абјане
Координате: 33°35.12′Н 51°35.53′Е
Држава	Иран
Покрајина	Исфаханска покрајина
Округ	Натаншки округ
Висина	2210 м
Становништво (2006.)
- Подручје утјецаја	2500
Временска зона	ИРСТ (УТЦ+3:30)
- Љето (ДСТ)	ИРДТ (УТЦ+4:30)
Позивни број	0362436
Службене странице Абyанех.орг
Карта
Абјане цласс=нотпагеимаге| Абјане на карти Ирана

Абјане (перз. ابیانه; или Абјана) је село на сјеверозападу Исфаханске покрајине у Ирану, око 38 км источно од града Натанза. Село је једно од најстаријих континуирано насељених руралних мјеста у земљи и броји око 2500 становника. Абјане је позната по питорескној архитектури односно вишевјековним степеничастим кућама с фасадама од црвене глине, археолошким налазиштима и грађевинама из старог вијека, као и нарјечју, народној ношњи и обичајима који су се очували дуже од тисућљећа првенствено захваљујући израженој географској изолацији. Архитектонске знаменитости у Абјани укључују три обрамбене утврде, остатке двају зороастријских светишта, четири џамије, имамзаду, три млина и хамам. Због јединствених културних особина и градитељског насљеђа, село Абјане се од септембра 2007. године налази се на приступном попису УНЕСЦО-ве Свјетске баштине.

Етимологија

О етимолошком подријетлу Абјане постоје двије претпоставке: прва је да се топоним темељи на ријечи виона (локално веј) што означава врбу, а друга се позива на префикс аб- који на перзијском језику подразумијева воду.

Географија

Абјане је географски смјештено дубоко у планинама Кух-е Каркаса (досл. Планина супова) које су дијелом пространијег средњоиранског горја. Овај се планински ланац протеже у смјеру сјеверозапад-југоисток ширином од 40-ак км, а попречно је испресјецан с више мањих ријека међу којима је и Барз-Руд на средини чије се долине налази Абјане. Низводно од села према истоку ријека протјече кроз сусједна насеља Тару, Барз, Комџан и Јаранд. Узводни слив Барз-Руда омеђен је врховима планина Колдџар (3149 м), Панџе-Али (3072 м) и Довхаре (2754 м) на сјеверу односно Аршад (3182 м) и Довмилан (2629 м) на југу, те обухваћа око 40 км².

Дио ријечне долине уз коју је смјештен Абјане посебан је по пространој котлини која се протеже дуљином од 4 км односно ширином од 500 м, а с бочних страна на њу се надовезује низ сталних потока што је чини погодном за пољопривреду. Други чимбеник који локацију чини јединственом у односу на ширу околицу јест седласто брдо које се у односу на долину издиже до 120 м и карактеризирају га изразита окер боја црвених тонова односно стрме јужне литице над којима су подигнуте двије старовјековне утврде, а потом и само насеље.

Боја брда резултат је високе присутности жељезових оксида, а стручњаци претпостављају да су лежишта метала била један од главних разлога древног насељавања, особито ако се узме у обзир близина археолошког локалитета код Арисмана (~30 км) на којем је пронађен један од највећих и најстаријих металуршких комплекса у свијету. Надморска висина Абјане креће се од 2160 м на истоку до 2320 м код сувременог дијела насеља на крајњем сјеверозападу. Клима у Абјани овисно о висини осцилира између хладне степске (БСк) и сњежно-шумске (Дса): зиме су дуге и хладне, а љета кратка, суха и топла или чак врућа. Вишетједни снијежни покривач учестала је појава у насељу сваке зиме.

• 
  Западни огранак долине Барз-Руда с Абјаном
• 
  Спајање долина Барз-Руда и Ризанде
• 
  Поток Ризанде и карактеристична црвеница
• 
  Планина Довмилан јужно од Абјане
• 
  Одвојак ријеке Барз-Руд у доњој Абјани

У административном смислу, Абјане се налази на сјеверозападу Исфаханске покрајине и припада опћини Барз-Руд у Натанзовом округу. Само насеље дијели се на пет дијелова:

• Панџе-Али − сјеверозападни дио села смјештен у долини истоименог потока; обухваћа сувремене куће и хотел.
• Зијарат − заједно с Панџе-Алијем представља новији дио села; обухваћа Хоџатову џамију, основну и средњу школу, паркиралиште, те антрополошки музеј.
• Пал − сјеверни дио старог насеља; обухваћа древну утврду Пал, храм ватре Харпак, те џамије Пахунге и Порзале.
• Јосмон − јужни дио старог насеља; обухваћа аб-анбар Мијан-Дех и Саборну џамију.
• Херде − источни дио старог насеља; обухваћа утврду Херде, те имамзаде Јахје и Исе.

Главна улица непроходна је за аутомобиле, протеже се између Пала и Јосмона, релативно је исте надморске висине од 2210 м, а надовезује се на источну и западну асфалтирану цесту које спајају Абјану с остатком земље. Од прометнице Натанз-Кашан према истоку насеље је удаљено око 18 км, а западна планинска цеста преко Мараванда повезује га с Мејмом и Исфаханом. На сјеверу Абјане налази се и хелидром.

Економија

Абјански ратар на магарцу		Планинска склоништа за стада

Економија Абјане традиционално се темељила на пољоприведи све до краја 20. вијека када примат преузима туризам. Оранице и воћњаци простиру се на око 2,0 км² и наводњавани су помоћу седам главних канала. За разлику од бројних других иранских насеља, употреба каната у Абјани није изражена због доступности површинских воде у свим сезонама. У бројним долинама мањих потока који снабдијевају Барз-Руд изграђене су малене бране или водоспремници, а подно њих терасасти вртови који су наводњавани кроз читаву годину. Главни пољопривредни производи су пшеница, јечам, крумпир, луцерна, те особито воће укључујући јабуке, шљиве, крушке, марелице, бадеме и орасе. Најраспрострањеније врсте дрвећа у окружју Абјане су јасен, топола, платана и врба (по којој је насеље према неким теоријама добило и име).

Сточарство се првенствено заснива на узгоју коза, а у мањој мјери и оваца и говеда. Због промјењивих климатских увјета који понекад резултирају изненадним мећавама, на планинским пашњацима налази се велик број укопаних склоништа за стада и пастире. Абјанци су кроз хисторију имали софистициран сустав складиштења хране који им је омогућавао монопол на руралном тржишту, што је имплицирало богаћењем односно ширењем абјанских пољопривредних посједа према остатку долине. Комунална кохезија врло је изражена и мјештани су традиционално привржени својим посједима о чему свједоче строга правила о забрани продаје земљишта странцима, а прекшитељи истих бивали су изопћени из сеоске заједнице.

До 1963. године и Бијеле револуције, у Абјани су владале готово феудалне разлике између земљопосједника и сељака, но сваки комунални пројект финанцирале су све сеоске обитељи и то равномјерно према посједима. Обрт у Абјани укључује 30 ткаоница сагова, народне ношње и памучних папуча (перз. гива). Од 1990-их година пољопривреду и традиционалне занате све више почињу замијењивати туризам и сродне услужне дјелатности. Године 1999. на сјеверозападу Абјане тј. у Панџе-Алију изграђен је први хотел.

Култура

Култура у Абјани јединствена је у односу на већину осталих иранских насеља с обзиром да је одликују архитектура, нарјечје, народна ношња и обичаји који су остали релативно непромијењенима још од старог вијека. Мушку одјећу карактеризирају врло лабаве црне хлаче које се могу пронаћи и у неким другим селима између Кашана и Исфахана, а етнолози тај модни детаљ датирају у партски период (3. в. пне. − 3. в.) односно повезују га с коњаничком одјећом (види: шалваре). Жене носе дуге набране сукње и блузе атрактивних боја с дугим прорезима са стране, неријетко и с чипкама дуж рубова. Пресавијене квадратичне мараме које се носе преко косе најчешће су бијеле боје са шареним цвјетним узорцима. Разни примјери народне ношње чувају се у антрополошком музеју у Зијарату на западу Абјане. У истом дијелу насеља активне су основна школа Данешвари и опћа средња школа.

Писменост у селу још је 1960-их година била релативно висока у односу на друга рурална насеља, а велика позорност традиционално се придаје и образовању жена које имају идентичан друштвени статус као мушкарци. Просјечна доб приликом удаје износи 30 година што је изнад државног просјека, а парови никад нису имали више од троје дјеце. Ова се пракса доводи у везу с конзервативним сеоским правилима о имовинско-правним односима. Полигамија у Абјани никад није практицирана, а стопа растава била је ниска због правила да растављеној жени припада 2/3 обитељског иметка. Абјанске жене кроз хисторију су се бавиле и разним врстама обрта међу којима је најпознатија израда памучних папуча.

• 
  Нахл, симболични дрвени сандук који се носи селом приликом фестивала
• 
  Абјанска шарена народна ношња изложена на отвореном
• 
  Женска бијела марама с цвјетним узорцима (Антрополошки музеј)
• 
  Мушке широке хлаче повезују се с древном коњаничком одјећом
• 
  Улазна врата с куцалицама различитог звука; десним за мушкарце и лијевим за жене

Бројни задржани обичаји попут сеоских фестивала свједоче да се потпуни прелазак с древног зороастризма на ислам одиграо релативно касно тј. концем средњег вијека. Један од таквих примјера су молитве приликом погреба и рамазанског бајрама − данас се практицирају у смјеру Меке, но све до почетка 20. вијека практициране су смјеру изласка Сунца. Абјанци су дуго времена избјегавали гусул, исламски обред прања мртвог тијела прије укопа, а та се пракса повезује са зороастријским начелом о забрани прљања воде као светог елемента. Језикословци који су 1969. године истраживали абјанско нарјечје забиљежили су да у селу уопће није ни постојало гробље већ би мртве слали на покоп у Ком или Кашан. У Абјани су присутни и трагови важног зороастријског обреда даривања хране и пића (перз. кајрат) душама мртвих − након сваке сахране храна се и дан данас на петак навечер дарује ожалошћеним сиромашним обитељима, исто као за вријеме исламског светог мјесеца Мухарема или Рамазана. Ожалошћене обитељи током Мухарема и Новруза у кућу постављају казане с ужареним угљеном што се такођер повезује с древним обичајем приликом зороастријског Душног дана (перз. Хамаспатхмаидјем).

Два најважнија фестивала одржавају се приликом благдана Тасуе и Ашуре када селом пролази поворка с нахлом, украшеним дрвеним сандуком који симболизира мртвачки ковчег имама Хусеина. Новруз, иранска Нова година, слави се три дана током којих обитељи постављају свечан столњак (перз. софре) с храном и обредним предметима. Древни благдан Чахаршанбе-Сури који означава посљедњу сриједу у години обиљежава се на крововима пролијевањем врчева воде на кријесове. Пет допунских дана који су након Ардаширове реформе из 230-их придодани иранском календару с циљем усклађивања соларне године у Абјани се додају на крају 11. мјесеца (Бахман), за разлику од остатка земље гдје се додају крајем 12. мјесеца (Есфанд).

Језик

Због географске изолације у селу се говори јединственим абјанским нарјечјем које дијели одређене сличности с другим нарјечјима у селима око Кашана (тзв. централна нарјечја), али и одређене елементе карактеристичне за средњу епоху развоја перзијског језика односно сасанидски период (3. − 7. в.). Фонолошки, абјанско нарјечје показује опће значајке сјеверозападних иранских језика: нпр. б- за изворно дв- (бар ⇒ врата), задржало је почетно в- (варг ⇒ вук) и уснени глас у изворном сṷ (авест. сп; стперз. с; нпр. ешпеш ⇒ уш), има з за ие. ĝ односно стиран. з и стперз. д (аз ⇒ ја), итд. Самогласни сустав састоји се од гласова е, о, ö, а, ā, у, ü и и. Сугласници абјанског одговарају онима у перзијском језику. Међутим, глотално ḥ које се јавља у одређеним кашанским нарјечјима као и интердентални сугласници с и з карактеристични за кашански хебрејски нису присутни у абјанском нарјечју.

Архитектура

Архитектуру у Абјани карактеризирају каскадне грађевине послагане на стрмој литици брда односно изразита окер боја црвених тонова због које је насеље потпуно камуфлирано у околиш. Најстарије абјанске зграде грађене су на најстрмијем дијелу брда (око 40%; 20°) које се спушта према југу и њихови равни кровови служили су као дворишта или улице горњим зградама што је урбанистички феномен који се у Ирану јавља још само код села Масуле у Гилану односно Тангисара и Палангана у Курдистанској покрајини. Црвени тонови фасада резултат су кориштења ћерпича с високом присутности жељезових оксида, а остали традиционални грађевински материјали укључују сламу и дрво. Типична абјанска обитељска кућа састоји се од 2-3 етаже, има балконе и решеткасте дрвене прозоре, а јужним прочељем доминира пространи ајван. Доња етажа користи се као спремиште и радионица, а горње за становање. Степенице се не користе ни код највиших објеката јер се етажама прилази с природне стрмине брда. Посебну позорност у Абјани се придавало обликовању портала и улазних врата, а бројна међу њима садрже резбарије с датумом израде. Већина њих обликована је током сафавидског (16. − 18. в.) и афшаридског периода (18. в.), док су најстарија израђена 1142. године. Један од умјетничких детаља на свим вратима су двије куцалице различитог звука − десна за мушкарце и лијева за жене. Осим породичних кућа, архитектонски споменици у Абјани укључују три обрамбене утврде, остатке двају зороастријских светишта, четири џамије, имамзаду, три млина и хамам.

• 
  Типична кућа
• 
  Главна улица
• 
  Сегментне куполе
• 
  Детаљ ћерпича
• 
  Аб-анбар Мијан-Дех

Зороастријска светишта и џамије

У средишту Абјане налазе се остаци зороастријског храма ватре Харпака којег се датира у сасанидски период (3. − 7. в.). Храм је грађен у двије етапе на релативно стрмој падини и састојао се од три етаже. Доњи дијелови грађевине изграђени су у 5. вијеку и дјеломично су очувани, док су горњи додани два вијека касније и данас постоје искључиво у траговима. Просторије Харпака биле су тлоцртно организиране по квадратном растеру и обликоване су као чахартак (4-лучна структура) с куполом. Храм је касније пренамјењен и надограђен као кућа, а његовом средишњом етажом на којој се некад налазио олтар ватре данас пролази главна абјанска улица. Остаци једне од комора са скелетом чахартака и куполом данас су препознатљиви с обзиром да су грађени од камена, док су надограђени елементи искључиво од опеке и ћерпича. Друго зороастријско светиште налазило се на супротној страни долине Барз-Руда односно подно кањона потока Ризанде у којем се налази неколико спиља. Једна од већих преграђена је зидом и садржи нишу у којој се чувала ватра. Након исламизације светиште је надограђено у малену џамију и посвећено Биби Хаџар Хатун, кћери седмог шијитског имама Мусе ал-Казима. Иако су одређени стручњаци продирање ислама датирали у вријеме владавине сафавидског шаха Исмаила I. (1501. − 1524.), реликти из 11. вијека пронађени у најстаријој џамији свједоче да се оно заправо одиграло вјековима раније. Диљем Абјане и околице налази се 11 мањих џамија од којих су од веће хисторијске важности Порзаде и Хоџатова џамија. Обје се датирају у сафавидски период (16. − 18. в.), прва је дјеломично надограђена у 19. вијеку, а друга је кориштена као љечилиште.

• 
  Реконструкција храма ватре Харпак
• 
  Данашње надограђено стање Харпака
• 
  Остаци спиралне куполе и чахартака
• 
  Џамија Порзаде
• 
  Светиште Биби Хаџар Хатун

Саборна џамија и имамзаде

Саборна џамија у Абјани датира се у селџучки период (11. − 12. в.) и карактеризирају је слабо украшене вањске фасаде односно богато обликован интеријер и унутрашње двориште. На западном улазном порталу налазе се дрвена врата украшена цвијетним орнаментима и калиграфијом. Врата је 1933. године израдио Сафар Али Бигдели, замијенивши притом изворне средњовјековне елементе који се данас чувају у подруму. Саборна џамија састоји се од двије молитвене дворане: старија је смјештена испод нових просторија и садржи михраб димензија 2,0 x 1,1 м на којем су урезани стихови из Курана и куфски орнаменти. На михрабу којег је наручио Абу Џафар Мухамед (р. Али) урезана је и година израде (477. АП; 1084./1085. АД) што га чини најстаријим дрвеним михрабом у Ирану односно јединим из селџучког периода (11. − 12. в.). Друга реликвија из овог периода је дрвена говорница израђена 466. АП (1073./1074. АД) односно обновљена 722. АП (1322. АД) од стране мајстора Мавлане Еза ал-Дина (р. Мухамед Баха ал-Дин). Нова дворана је тлоцртних димензија од 12 x 6 м и над њом се налази велики отвор.

Источно од Саборне џамије налази се и имамзаде у којој су према вјеровању сахрањени Јахја и Иса, синови седмог шијитског имама Мусе ал-Казима. Над куполом имамзаде подигнут је висок пирамидални кров с октогоналном базом. Обложен је првенствено тиркизним плочицама, док су за геометријске мотиве кориштене жуте, бијеле и плаве плочице. Двориштем имамзаде доминира базен наткривен биљном надстрешницом, а према југу је отворен верандом с које се пружа пуни панорамски поглед на долину Барз-Руда.

Имамзада Јахје и Исе:

• 
  Портал
• 
  Базен
• 
  Сјеверно прочеље
• 
  Двориште и купола
• 
  Веранда

Утврде

Око Абјане налазе се и рушевине трију утврде које су међусобно удаљене око пола километра:

• Утврда Херде − датира се у сасанидски период (3. − 7. в.) и једна је од најстаријих грађевина у насељу, а изграђена је над готово вертикалним литицама сјеверног брда и има тлоцртне димензије од 50 x 15 м.
• Утврда Пал − изграђена је током средњег вијека као склониште од потенцијалних напада, тлоцртних је димензија од 50 x 15 м и има двије кружне куле.
• Утврда Хармане − налази се јужно од Барз-Руда и изграђена је око 1800. г. (каџарски период), има тлоцртне димензије од 90 x 60 м и опасана је с четири угаоне куле, а приступа јој се са сјеверне стране.

Године 2005. код старовјековних рушевина започела су опсежна археолошка истраживања приликом чега је ископано сасанидско насеље које се простире на подручју од 600 x 300 м.

Повезано

• Исфаханска покрајина

Литература

Монографије и периодика

• (en) Јебраили, Камран (1988.). Абyанех. Техран: АX Пресс. ОЦЛЦ 27178601. 
• (en) Касраиан, Насроллах; Арсхи, Зиба; Мохајер, Фироузех (2001.). Абyанех. Техран: Секкéх Прес. ИСБН 9789644161834. ОЦЛЦ 254782961. 
• (en) Корн, Лоренз (25. 5. 2010.). „ви. Арт анд Арцхитецтуре”. Саљуqс. Енцyцлопæдиа Ираница. Неw Yорк: Цолумбиа Университy. 
• (fr) Лецоq, Пиерре (1974.). Ле Диалецте д'Абyāне. Студиа Ираница. III. Парис: Ассоциатион поур л'аванцемент дес éтудес ираниеннес. стр. 51.-63. ОЦЛЦ 469769402. 
• (fr) Сироуx, Маxиме (1967.). Троис монументс инцоннус де л'Иран анциен. Ираница антиqуа. VII. Леиден: Брилл Публисхерс. стр. 82.-98. ОЦЛЦ 606547035. 
• (fr) Сироуx, Маxиме (1971.). Анциеннес воиес ет монументс роутиерс де ла регион д' Испахан. Мéмоирес публиéс пар лес мембрес де л'Институт франçаис д'арцхéологие ориентале ду Цаире. LXXXII. Цаиро: Институт Франçаис д'Арцхéологие Ориентале. ОЦЛЦ 223353908. 
• (en) Yарсхатер, Ехсан (15. 12. 1983.). Абyāна. Енцyцлопæдиа Ираница. Неw Yорк: Цолумбиа Университy. 
• (en) Yарсхатер, Ехсан (15. 12. 1983.). Абyāнаʾī. Енцyцлопæдиа Ираница. Неw Yорк: Цолумбиа Университy. 

Медијски чланци

• (en) Мехр Неwс (28. 12. 2005.). „Сассанид сите дисцоверед ин Абyанех”. Техран: Мехр Неwс Агенцy. 
• (en) Техран Тимес (22. 8. 2011.). „Абyанех, а ливинг хисторy мусеум”. Техран: Техран Тимес. Архивирано из оригинала на датум 2014-05-17. Приступљено 2013-05-09. 

Организације

• (en) УНЕСЦО (8. 9. 2007.). „Тхе Хисторицал Виллаге оф Абyанех”. Тентативе Лист (бр. 5197). Парис: Унитед Натионс Едуцатионал, Сциентифиц анд Цултурал Организатион. 

Вањске везе

• (fa) Службене странице Абјане Архивирано 2017-05-19 на Wаyбацк Мацхине-у

Остали пројекти

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Абјане