Данило III
| Данило III | |
|---|---|
| Датум смрти | 7. април 1396. |
| Претходник | Јефрем |
| Наследник | Сава V |
Данило III је био српски патријарх (1390—1396) и црквени писац.
Његов период је обележило двовлашће у српској цркви. У патријаршијској престоници у Пећи, у Земљи Бранковића, је столовао патријар Јефрем. У Моравској Србији је столовао Данило, проглашен за патријарха у Жичи.
Патријарх Данило III је у династичком сукобу био наклоњен Лазаревићима.[1] Он је својим списима интензивно радио на стварању култа кнеза Лазара и косовског мита.[2]
Живот
[уреди | уреди извор]Након погибије кнеза Лазара у Косовском боју, малолетни Стефан Лазаревић је уз помоћ мајке Милице преузео власт у Србији. Они су 1390. године сазвали сабор у Жичи, на коме је Данило III изабран за пећког патријарха, чиме је дошло до двовлашћа у српској цркви. У наредном периоду, постојала су два "пећка патријарха", Јефрем у Пећи (1375—1399), у области Бранковића, и Данило III у Жичи (1390—1396), у области Лазаревића.
Патријарх је 1390. године на сабору потврдио одлуку кнегиње Милице, да Србија постане вазална Отоманском царству.[3]
У августу 1392. године, на двору Бранковића у Приштини је боравила кнегиња Милица.[4] Мало потом, Вук Бранковић је дозволио одношење моштију кнеза Лазара из његове престонице Приштине, у манастир Раваницу у Србији.[4] Патријарх Данило је земне остатке погинулог кнеза Лазара пренео из храма Светог Спаса у Приштини (Земља Бранковића), у манастир Раваницу (у Србији), канонизовао га за свеца, и стварањем нове светородне лозе дао легитимитет Стефану Лазаревићу као наследнику престола.[1]
Патријарх Данило се помиње у једној повељи кнеза Стефана, у даровници монахиње Евгеније и њених синова Стефана и Вука, која је издата у Новом Брду 1395. године, у којој се Данило назива патријархом српским и приморским. Патријарх Данило се помиње и у недатованом запису у рукописном прологу манастира Дечана који је овом манастиру поклонио еклисијарх Варлаам.
Патријарх Данило је умро 7. априла, али година његове смрти није позната.
Списи
[уреди | уреди извор]Неки од познатих списа патријарха Данила су:
- Служба краљу Милутину
- Служба кнезу Лазару
- Похвално слово о кнезу Лазару (неки сматрају да је аутор непознат[5][6])
- Повесно слово кнезу Лазару (неки сматрају да је аутор непознат[5])
У делима насталим пре Косовске битке наставља књижевну традицију величања лозе Немањића: Служба краљу Милутину, са пролошким житијем (1380), пролошка житија св. Саве и св. Симеона.
Један је од твораца косовског култа. Неки му приписују Похвално слово о кнезу Лазару пре 1393. године, које спада међу најлепша дела средњовековне српске књижевности. Похвално слово је беседа држана на годишњицу Лазареве смрти. Од осталих списа разликује се и по радосном, победничком расположењу, у којем нема ни сенке трагике[5], а Лазар слави се као победитељ Турака и ђавола.[6]
Кнезу Лазару посветио је осим Похвалног слова, такође и Службу кнезу Лазару, Пролошко житије, одн. Синаксар, и Повесно слово кнезу Лазару (сви настали 1391. или 1392. године поводом преноса Лазаревих моштију).[7] Иако жанровски различити, сви ови текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ “царства небеског” над “царством земаљским”, чиме је утемељен и црквени култ кнеза Лазара.
Преведени списи
[уреди | уреди извор]Следећи Данилови списи су преведени на савремени српски језик:
- Синаксар (превод на савремени језик Ђорђе Радојичић), у „Антологија старе српске књижевности (XI/XVIII века)“, Београд, 1960, 119-122.
- Слово похвално кнезу Лазару (превео на савремени језик Димитрије Богдановић), Савременик 37 (1973), 265-274.
- Сабрани списи, превела и приредила Радмила Маринковић (у рукопису, приређено за едицију Стара српска књижевност у 24 књиге, “Просвета” и СКЗ, књ. 8).
Литература
[уреди | уреди извор]- „Данило ИИИ”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
- Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
- Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
- Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 54.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 „Вук није био Бранковић”. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-26. Приступљено 2014-05-08.
- ↑ Стара српска књижевност
- ↑ Јохн V. А. Фине, Тхе Лате Медиевал Балканс, (стр. 412), 2009.
- ↑ 4,0 4,1 Јохн V. А. Фине, Тхе Лате Медиевал Балканс, (стр. 414), 2009.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности
- ↑ 6,0 6,1 „Књижевна баштина Крушевца”. Архивирано из оригинала на датум 2014-06-19. Приступљено 2013-03-03.
- ↑ http://www.istorijskabiblioteka.com/art:stara-srpska-knjizevnost#toc5
Повезано
[уреди | уреди извор]| Претходник: Свети Јефрем |
пећки патријарх 1390 — 1396. |
Наслједник: Сава V |
Жичко-пећки архиепископи (1219-1337):
Свети Сава • Арсеније I Сремац • Свети Сава II • Данило I • Јоаникије I • Јевстатије I • Јаков • Јевстатије II • Свети Сава III • Никодим • Данило II • Јоаникије II
Пећки патријарси (1346-1463):
Јоаникије II • Сава IV • Јефрем • Спиридон • Данило III • Сава V • Данило IV • Кирило • Никон • Теофан • Никодим II • Арсеније II
Пећки патријарси (1557-1766):
Макарије Соколовић • Антоније Соколовић • Герасим Соколовић • Саватије Соколовић • Јеротеј Соколовић • Филип Соколовић • Јован • Пајсије Јањевац • Гаврило I Рајић • Максим Скопљанац • Арсеније III Црнојевић • Калиник I • Атанасије I • Мојсије Рајовић • Арсеније IV Јовановић • Јоаникије III Караџа • Атанасије II Гавриловић • Гаврило II Сарајевац • Гаврило III • Викентије Стефановић • Пајсије II Грк • Гаврило IV Грк • Кирило II • Василије Јовановић-Бркић • Калиник II Грк
Карловачки митрополити и патријарси (1690-1920):
Арсеније III Црнојевић • Исаија Ђаковић • Софроније Подгоричанин • Викентије Поповић • Мојсије Петровић • Вићентије Јовановић • Арсеније IV Јовановић • Исаија Антоновић • Павле Ненадовић • Јован Ђорђевић • Вићентије Јовановић Видак • Мојсије Путник • Стефан Стратимировић • Стефан Станковић • Јосиф Рајачић • Самуило Маширевић • Прокопије Ивачковић • Герман Анђелић • Георгије Бранковић • Лукијан Богдановић
Београдски митрополити (1831-1920):
Мелентије Павловић • Петар Јовановић • Михаило Јовановић • Теодосије Мраовић • Инокентије Павловић • Димитрије Павловић
Патријарси Српске православне цркве (1920- ):
Димитрије • Варнава • Гаврило (V) • Викентије (II) • Герман • Павле • Иринеј
