Prijeđi na sadržaj

Đorđe Andrejević Kun

Izvor: Wikipedija
Đorđe Andrejević Kun
Datum rođenja(1904-03-31)31. 3. 1904.
Mesto rođenjaKraljevina Pruska Wrocław, Kraljevina Pruska
Datum smrti17. 1. 1964. (dob: 59)
Mesto smrtiSocijalistička Federativna Republika Jugoslavija Beograd, SFRJ
SuprugaNada Andrejević Kun (v. 1931)
DecaMira Kun
Profesijaslikar, grafičar
Član KPJ od1939.
Učešće u ratovimaŠpanski građanski rat
Narodnooslobodilačka borba
SlužbaInternacionalne brigade
NOV i PO Jugoslavije
Odlikovanja
Orden narodnog heroja
Orden narodnog heroja
Orden bratstva i jedinsta
Orden bratstva i jedinsta
Orden rada sa crvenom zastavom
Orden rada sa crvenom zastavom
Orden za hrabrost
Orden za hrabrost
Partizanska spomenica 1941.
Partizanska spomenica 1941.

Đorđe Andrejević Kun (Wrocław, 31. mart 1904 — Beograd 17. januar 1964) bio je srpski i jugoslovenski slikar i grafičar, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe i član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] U umetničkom radu je poznat po svojim slikama, grafikama i drvorezima. Dizajnirao je grb grada Beograda, grb Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, kao i više jugoslovenskih ordena i medalja.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Rane godine

[uredi | uredi kod]

Kun je rođen 31. marta 1904. godine u Wrocławu, tada deo Kraljevine Pruske, u porodici Veljka Andrejevića Kuna i Gertrude kao četvrto od petoro dece. Otac Veljko je bio grafički majstor, a 1892. je došao u Nemačku gde je izučio i graverski zanat. Postao je graver u jednom od najboljih grafičkih preduzeća u Berlinu i tako uspeo da spoji zanat i veliku naklonost prema umetnosti. Đorđe je počeo rano da ispoljava ljubav prema umetnosti i slikarski talenat. Porodica Andrejević je došla u Beograd 1914. godine, gde je Veljko otvorio štampariju u Balkanskoj ulici.[2]

Početak umetničkog rada

[uredi | uredi kod]
Kun (drugi sleva) u Umetničkoj školi u Beogradu, 1921–1925.

Nakon završene osnovne škole, Đorđe je zavvršio četiri razreda niže gimnazije i uporedo, ispunjavajući očevu želju, izučio štamparski zanat. Potom je od 1921. do 1925. učio slikarstvo na Umetničkoj školi u Beogradu, gde su mu nastavnici bili slikari Petar Dobrović, Ljuba Ivanović i Milan Milovanović.[3] Zajedno sa njim učili su tada mladi slikari — Stanislav Staša Beložanski, Anton Huter, Momčilo Moma Stevnović, Stanka Lučev i drugi.[4] Poseban uticaj na Kunov dalji slikarski rad ostavili su Milovanović i Ivanović, zbog čega se on kasnije u svojoj umetničkoj karijeri kolebao između forme i boje i između slikarstva i grafike, dok je Dobrović imao uticaja na njegov društveni angažman.[5]

Zahvaljujući dobrotvoru, beogradskom trgovcu Iliji Rankiću, dobio je stipendiju za slikarsko usavršavanje u Italiji. Pune dve godine, između 1925. i 1927. godine, boravio je u Rimu, Firenci, Milanu i Veneciji, gde je učio, slikao, obilazio muzeje i galerije. Tokom usavršavanja u Italiji slikao je kopije velikih majstora renesanse i baroka Mikelanđela, Ticijana, Veronezea, Tintoreta, koje je potom slao svom dobrotvoru. Nakon Italije, treću godinu studija nastavio je u Parizu, gde je proučavao savremene umetnike Sezana, Modiljanija i bugarskog slikara Žila Paskina. Ovde je pronašao svoj stil slikanja, ali i prodao svoje prve slike, koje se i danas čuvaju u privatnim zbirkama.[6][2]

Odmah po povratku u Beograd, 1929. Kun je uzeo učešće na jesenjoj izložbi beogradskih umetnika. Bio je ovo jedan od njegovih prvih nastupa u javnosti. Nije ostao nezapažen, kritika je bila blagonaklona prema njegovom veštom komponovanju, ali mu je zamerala upotrebu tamnih zemljanih boja. U toku 1929. i naredne dve godine, učestvovao je na prolećnim i jesenjim izložbama u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu, gde je publika mogla da vidi oko desetak njegovih kompozicija, portreta, mrtvih priroda, autoprtreta i pejzaža. Krajem februara 1931. imao je svoju prvu samostalnu izložbu u Umetničkom poviljonu, na kojoj su preovladavale dve njegove glavne teme — mrtva priroda i autoportret.[7] Septembra iste godine učestvovao je na anonimnom konkursu za grb Beograda, na kome je učešće uzelo 56 umetnika iz čitave Jugoslavije. Nakon završenog konkursa, novembra iste godine njegov rad pod šifrom Crvena trojka nagrađen je prvom nagradom u vrednosti od pet hiljada dinara. Odlukom Beogradske opštine njegov nacrt grba postao je tada zvanični grb Beograda, koji je u upotrebi i danas.[8] Iste godine, Kun se venčao sa Nadom Ratković, studentkinjom istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu, koju je upoznao još 1925. godine. Nada je tokom studija pripadala Marksisitičkom klubu, a zbog svoje komunističke aktivnosti, bila je hapšena i izvođena pred Državni sud za zaštitu države, ali je usled nedostatka dokaza puštena.[9] Đorđe i Nada su najpre stanovali na Čuburi, a 1935. nakon što im se rodila ćerka Mira preselili su se u Kunov atelje u potkrovlju osnovne škole „Vojislav Ilić” na Vračaru, gde su stanovali do 1937. godine.[8]

Angažovana umetnost

[uredi | uredi kod]
Kun sa ćerkom Mirom u ateljeu, Beograd, 1936.

Još kao šegrt u radionici svog oca Veljka, Đorđe je voleo da se druži sa radnicima, pa se učlanio u Udruženje grafičkih radnika.[10] Kao učenik Umetničke škole naslikao je 1923. prvomajski plakat, koji su radnici zakačili na tramvaj, koji je kružio beogradskim ulicama. Ipak njegovo veće interesovanje za levičarske ideje i komunizam nastalo je najverovatnije tokom njegovog boravka u Parizu, gde je od prijatelja dobijao knjige i Lenjinu i Sovjetskom Savezu. Kako je njegova supruga Nada pripadala komunističkim grupama na Univerzitetu, preko nje je počeo da se druži sa komunistima i članovima tada ilegalne Komunističke partije (KPJ). Levičarske ideje, kojima je bio naklonjen, u početku nisu uticale na njegov umetnički izraz, sve do 1934. kada je došlo do preloma u njegovom stvaralaštvu. Presudni uticaj na ovo imali su konferencija Međunarodnog udruženja revolucionarnih pisaca, održana 1930. u Harkovu i Prvi kongres sovjetskih pisaca, održan avgusta 1934. u Moskvi na kome je definisan pojam socijalističkog realizma, umetničkog stila sa ciljem širenja ideja komunizma i socijalizma.[2][8]

Kun (krajnje desno) sa Vojkanom Jeremićem, Petrom Stambolićem, Milenkom Kušićem, Fikretom i Radojicom Živanović Noe u Ivanjici, 1936.

Od 1931. do 1934. Kun je bio član umetničke grupe Oblik, koja je bila jedna od najznačajnih umetničkih grupa u Jugoslaviji u međuratnom periodu i čiji su članovi, između ostalog, bili slikari: Branko Popović, Petar Dobrović, Jovan Bijelić, Sava Šumanović, Veljko Stanojević, Milo Milunović i Marino Tartalja. Zajedno sa članovima ove grupe, Kun je izlagao sve do 1934. godine, kada sa grupom istomišljenika, umetnika-levičara, osniva umetničku grupu Život, čiji su članovi bili slikari: Mirko Kujačić, Dragan Beraković, Đurđe Teodorović, Radojica Živanović Noe, kao i vajari Vladeta Piperski i Stevan Bodnarov. Oni su se zalagali za „borbeni realizam”, a protiv „umetnosti radi umetnosti”, prihvatajući socijalistički realizam kao svoj umetnički pravac. Održavali su veze sa zagrebačkom grupom Zemlja, koju je policija zabranila 1935. godine. Grupa umetnika, koju su predvodili Bodnarov, Beraković, Kujačić i Kun podnela je Rezoluciju o materijalnom položaju umetnika tražeći određene olakšice za iznajmljivanje izložbenog prostora Umetničkog paviljona na Kalemegdanu i promenu kriterijuma selekcije dela za izložbe. Pošto su njihovi zahtevi odbijeni, odlučili su se za bojkot jesenje izložbe 1936. godine, a krajem iste godine su na Tehničkom fakultetu u Beogradu održali bojkotašku izložbu.[11]

Glavna ideja ovog stila bila je da tema umetničkog dela treba da bude svakodnevica radnika, kako bi im umetnost pomogla u borbi protiv klasnog neprijatelja. Kun se tada vratio grafici, kao najpogodnijem umetničkom medijumu za ostvarenje ovih zahteva. U leto 1934, zajedno sa suprugom, otputovao je u Bor sa ciljem da napravi „zbirku mapa rudnika”. Rudnik u Boru, tada u vlasništvu francuske kompanije, ali nije bio ograđen, pa je Kun mogao nesmetano da obilazi rudarske pogone, površinski kop i topionicu, kao i druge radionice. Upoznao se i sprijateljio sa radnicima, koji su mu pomagali u radu. Tokom rada na sakupljanju materijala za umetnički rad zapao je za oči jednom rudarskom nadzorniku koji ga je prijavio policiji. Na saslušanju u policiji skrenuta mu je pažnja da ne obilazi rudnik bez dozvole i naloženo da napusti grad. Potom se nakratko sklonio u Zaječar, a potom ponovo ilegalno došao u Bor. Za oko mesec dana prikupio je materijal snimljen foto-aparatom i skiciranim crtežima.[12]

Nakon povratka u Beograd, na presi za izradu klišea, koja je izrađena prema njegovim nacrtima, napravio je mapu grafika koju je nazvao Krvavo zlato. Iako je mapa bila gotova, u Beogradu nije uspeo da pronađe štampara koji bi odštamao njegov rad. Kako bi prikazao javnosti gorku istinu o životu radnika, u svom ateljeu je 1936. odštampao 10 primeraka mape Krvavo zlato. Uz pomoć studenta arhitekture Voje Midića, došao je do štampara Jovana Luksa iz Starog Bečeja, koji je odlučio da u svojoj štampariji odštampa mapu.[13] Januara 1937. odštampano je prvih 250 primeraka, a ubrzo je izašlo i drugo izdanje od 1.000 primeraka. Mapu grafika na kojima je prikazana teška rudarska svakodnevica i mukotrpan rad, ali i raskalašni život profitera, za koji je predgovor napisao književnik Jovan Popović, Uprava grada Beograda zabranila je već u februaru 1937. godine.[2][14]

  • Krvavo zlato (1937)

Boravak u Španiji

[uredi | uredi kod]
Kun (levo) sa saborcem u Španiji, 1937.

Oružana pobuna dela vojske, predvođene generalom Franciskom Frankom, protiv demokratske vlade Španije, koju su vodili socijalisti, prerasla je jula 1936. građanski rat u Španiji. Nakon što su fašistička Italija i nacistička Nemačka podržale Frankove nacionalističke trupe, ovaj rat izazvao je veliko ineteresovanje evropske javnosti, pogotovo one koja je bila antifašistički raspoložena. Usled teškog položaja, španska vlada je u jesen 1936. pozvala sve antifašiste da joj se pridruže u borbi protiv fašizma, a novembra iste godine KP Jugoslavije je uputila poziv svim jugoslovenskim komunistima i antifašistima da se priključe borbi za odbranu Španske republike. Studenti Univerziteta u Beogradu su od 25. maja do 2. juna 1937. organizovali nedelju solidarnosti sa španskim narodom, na kome je sakupljan novac u korist pomoći dobrovoljaca koji su dolazili u Španiju. Za potrebe ove manifestacije Kun je naslikao lik male Anite iz pesme Broj 4-21-35 Dušana Matića, koji je studentska omladina nosila na svojim reverima. U to vreme i sam Kun se odlučio da pođe u Španiju. Kako su vlasti Kraljevine Jugoslavije sprečavale odlazak jugoslovenih dobrovoljaca, Kun je najpre od policije odbijen za pasoš, ali je potom zatražio zajednički pasoš sa suprugom Nadom, radi odlaska u Pariz, gde se tada održavala Svetska izložba. Uz pomoć jednog advokata, koji je radio u policiji, dobio je pasoš i sa suprugom jula 1937. otputovao u Pariz, gde se nalazio Komitet koji je pomagao odlazak jugoslovenskih dobrovoljaca u Španiju. U Parizu je Kun imao susrete sa svojim prijateljem Borom Baruhom, koji je radio u Komitetu, kao i dobrovoljcima Radivojem Uvalićem, Rodoljubom Čolakovićem i dr.[15] Boravio je u Baruhovom ateljeu, u kome je tada slikala i Ljubica Cuca Sokić. Nakon dva meseca čekanja, sa jednom manjom grupom, krenuo je za južnu Francusku, odakle su ilegalno prešli u Španiju. Odmah po dolasku, prošao je vojnu obuku, tokom koje je bio izabran za komandira jugoslovenskih dobrovoljaca. Posle završene obuke bili su raspoređeni u Internacionalni bataljon Đuro Đaković i upućeni na front u Albasetu. Tokom boravka na prvoj liniji fronta, pored učešća u borbama, izrađivao je crteže sa motivima iz borbe. Kasnije je na insistiranje Božidara Maslarića i Rodoljuba Čolakovića bio prebačen u Štab bataljona, kako ni bi stradao na prvoj liniji. Ipak, Kun je smatrao da istinske skice iz borbe može napraviti samo na licu mesta. Kasnije je kao kulturni radnik prebačen u Štab 129. internacionalne brigade. U Španiji je sarađivao sa novinarom i književnikom Augustom Cesarecem i napravio sedam crteža za ilustraciju njegovog rukopisa, koji je 1938. objavljen u Torontu pod nazivom Španjolski susreti — knjiga susreta sa ljudima i gradovima. Maja 1938, po nalogu KPJ, sa fronta u Teruelu prebačen je u Barselonu, gde mu je saopšteno da se mora vratiti u Pariz. U Barseloni je imao susret sa Kostom Nađem. Kako nije imao nikavih dokumenata morao je ilegalno preći granicu.[16]

U Parizu je ponovo boravio kod Baruha, gde je proveo mesec dana, a potom se polovinom 1938. vratio u Jugoslaviju. Kako je imao pasoš kojim je otputovao na Svetsku izložbu, u zemlju se vratio legalno. Sve crteže i skice, koje je napravio u Španiji, ostavio je u Parizu, odakle su potom poslate poštom. Njegovo odsustvo iz Beograda trajalo je jedanaest meseci, a policija je naslućivala da nije sve vreme boravio u Parizu. Sa porodicom je živeo u kući tasta Mihajla Ratkovića na Kotež Neimaru i slikao, skupljajući novac za izdavanje mape grafika o Španiji. Krajem 1938. uspeo je da pronađe štampara koji je januara 1939. odštampao mapu Za slobodu, koja je sadržala 12 grafika sa tematikom iz Španskog građanskog rata. Odmah po izdavanju mape, uhapšen je zajedno sa štamparom. Mesec dana je proveo u Glavnjači, zatvoru Uprave grada Beograda, gde je nad njim vođena istraga. Kako policijski agenti nisu uspeli da nađu dokaz njegovog boravka u Španiji, pušten je na slobodu. Prilikom hapšenja, policija je zaplenila i potom uništila skoro celokupno izdanje mape Za slobodu, a od nekoliko sačuvanih primeraka je marta 1946. povodom Kongresa španskih boraca Jugoslavije štampana kopija. Pored ove mape, Kun je na temu borbe u Španiji napravio i dve slike — Streljanje iz 1939. prikazuje grupu uhvaćenih rodoljuba, koji prkosno i smelo na stratištu stoje ispred fašističkih vojnika, dok No pasaran iz 1948. prikazuje ženu koja energično i ponosno stoji sa puškom, a iznad nje se nalazi natpis „No pasaran” (Neće proći).[17]

  • Za slobodu (1938)

Revolucionarni rad

[uredi | uredi kod]
Kunov crtež za feministički časopis Žena danas, 1939.

Kunova politička aktivnost bila je dobro poznata policiji, koja ga je još ranije evidentirala kao komunistu. Zbog Drugog svetskog rata, septembra 1939, kao i sve većih političkih nemira u zemlji koji su kulminirali velikim demonstracijama u Beogradu 14. decembra 1939. godine, Vlada Cvetković—Maček donela je odluku o formirnju koncentracionih logora za političke protivnike. Na osnovu Uredbe, kojom je Namesništvo ovlastilo vladu, da može umesto raspuštene Narodne skupštine menjati postojeće zakone i uredbe, kao i donositi nove, vlada je izmenila Zakon o zaštiti javne bezbednosti, čime su upravno-policijske snage dobile ovlašćenja da na boravak u drugo mesto upute lica koja remete rad i mir ili im odredi mesto stanovanja pod nadzorom vlasti. Ubrzo nakon donošenja ovih izmena zakona, krajem decembra 1939. i početkom januara 1940. uhapšena je u Beogradu grupa od 25 istaknutih komunista. Među uhapšenima bili su Moša Pijade, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar, Bora Baruh, Blagoje Nešković i Kun.[18] Nakon izvesnog vremena provedenog u zatvoru Uprave grada Beograda, svi uhapšeni su 18. januara 1940. sprovedeni u koncentracioni logor u Bileći. Po dolasku u logor, zatvorenici koji su uglavnom bili članovi KPJ formirali su partijski komitet na čijem su čelu bili Pijade, Milutinović i Todor Vujasinović. U toku boravka u logoru Moša Pijade je Kunu saopštio da je primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), koja je u to vreme delovala ilegalno. Iako je u KPJ primljen 1940, partijski staž mu je po rečima Moše Pijade tekao od 1939. godine.[19] Kako bi prekratili vreme u logoru, slikari Baruh, Pijade i Kun su pravili razne crteže, koje su uglavnom crtali olovkom. Kun je radio enetrijere zatvora, a mnoge skice i sećanje poslužiće mu da iste godine naslika veliku kompoziciju Čekanje.[20]

Od formiranja logora u Bileći, KP Jugoslavije je u javnosti povela oštru kampanju za njegovo ukidanje. U borbi za ukidanje logora, pridružile su joj se i druge demokratske i opozicione grupe. Pod pritiskom javnosti, a posebno uglednih pojedinica, vlasti Kraljevine Jugoslavije su postepeno puštale zatvorenike iz logora, koji je zvanično ukinut 25. novembra 1940. godine. Nakon povratka u Beograd, Kun se sa porodicom ponovo nastanio kod tasta Mihajla Ratkovića, gde je u suterenu kuće napravio svoj atelje. Ovde je svakodnevno dolazio Moša Pijade, a jedno vreme su zajedno slikali u Kunovom ateljeu i zajedno izlagali na Trinaestoj jesenjoj izložbi u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu.[20]

U jesen 1940. Svetozar Vukmanović Tempo, koji je rukovodio tehničkom Centralnog komiteta KPJ, dogovorio je sa partijskim aktivistima Brankom i Danicom Maksimović da se u kući koju su zidali na Banjičkom vencu, izgradi specijalno sklonište za potrebe rada ilegalne štamparije, koja bi štampala letke i drugi propagandni partijski materijal. U ovaj posao uključen je i Kun, koji je nakon završetka projekta, koji je izradio arhitekta Đorđe Stanić, napravio određene izmene, tako da je u podrumu zgrade dobijena specijalna prostorija. Gradnja kuće počela je početkom 1941, ali su bombardovanje Beograda i početak okupacije aprila 1941 nakratko prekinuli radove.[21] Prvih meseci 1941. policija Uprave grada Beograda odlučila je da pod izgovorom „vojne vežbe” okupi sve istaknute beogradske komuniste i uputi ih u Smederevsku Palanku u vojni logor. Kako je KPJ uspela da razotkrije ovaj plan, svi komunisti sa planiranog spiska, među kojima je bio i Kun, prešli su u ilegalnost.[20]

Drugi svetski rat u Jugoslaviji

[uredi | uredi kod]
Fotografija iz perioda ilegale, 1940–1943.

Nakon napada Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju i bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. Kun je pošao u Bačku Palanku, kako bi se javio vojnoj komandi, u koju je bio raspoređen prema ratnom rasporedu. U Rumi je dobio vest da je njegova jedinica prebačena u Bosnu, pa je odatle preko Šapca i Zvornika krenuo ka Han Pijesku, gde je dobio vest o kapitulaciji Jugoslovenske vojske. Potom je krenuo nazad u Beograd, obilazeći veća mesta, kako ne bi bio uhapšen i odveden u zarobljeništvo. Nakon dve nedelje potrage za jedinicom, vratio se kući krajem aprila. Kuća njegovog tasta, u kojoj je stanovao sa porodicom, bila je oštećena u nemačkom bombardovanju i tom prilikom je stradao veliki broj njegovih slika.[22] Partijsku odluku o prelasku u ilegalnost Kunu je saopštila Spasenija Cana Babović. Kako bi što bolje zavarao eventualni policijski trag pustio je brkove, promenio frizuru, počeo da nosi naočare, a vremenom je promenio i način hodanja. Počeo je da koristi pseudonim Petar Antonijević.[23] Još u predratnom periodu Kun je počeo da se za partijske potrebe bavi izradom falsifikovanih dokumenata — pasoša, ličnih isprava, pečata i raznih dokumenata. Uz pomoć svog druga iz Španije Milana Blagojevića, koji je kao ilegalac tokom 1939. stanovao u njegovoj kući, maja 1941. izradio je potrebne alate za izradu falsifikovanih dokumenata. Blagojević koji je bio metalski radnik izradio mu je u jednoj privatnoj radionici seriju štihova od čelika za gravuru, dok je potrebne pečate radio samostalno u drvorezu.[24] Uz pomoć Blagojevića, tada je u zidni bunker zazidao svoju grafičku presu.[25]

O preciznosti Kunove izrade falsifikovanih dokumentata pisao je i nemački policijski bilten, nakon što su Nemci uspeli da otkriju jedan falsifikovani dokument, koji je sadržao pečat iz dva dela. Analizom dokumenta, koji je bio na nemačkom jeziku, utvrđeno je da se radi o falsifikatu, koji je zbog svoje preciznosti zbunio i Nemce i Specijalnu policiju. Simpatizeri partizanskog pokreta, koji su radili u beogradskoj policiji, uspeli su da partijskom rukovodstvu predaju primerak nemačkog biltena u kome je pisano o „vrlo dobro izrađenom falsifikatu”. U toku leta 1941. Kun je u Beogradu imao suret sa generalnim sekretaom KPJ Josipom Brozom Titom, koga je snabdeo lažnim dokumentima, ali tada nije znao njegov pravi indentitet.[26] Krajem maja 1941. nastavljena je izgradnja kuće u kojoj se nalazila specijalna prostorija za smeštaj partijske štamparije. Kako bi se zamaskirao ulaz u ovu prostoriju, Mihajlo Ratković je izradio u svojoj stolarskoj radionici plakar iz koga se ulazilo u skrovište. Kun je bio jedan u malom broju ljudi koji su znali za postojanje i rad ilegalne štampartije CK KPJ u Beogradu, koja je počela sa radom avgusta 1941. godine. Mnoge publikacije, koje su ovde štampane, ukrašavane su Kunovim drvorezima, a uradio je i zaglavlja za listove Glas, Proleter i Bilten Vrhovnog štaba.[27]

Kun (levo) sa suprugom Nadom Andrejević Kun i Borom Neškovićem u Jajcu, 1943.

Od početka okupacije, Kun je živeo u stanu svoje rođake u Hadži Milentijevoj ulici, ali je zbog nezgoda koja se početkom avgusta 1941. dogodila u neposrednoj blizini morao da promeni mesto boravka. U istoj ulici na broju 68 stanovali su ilegalno španski dobrovoljac Lazar Simić i njegova supruga Rahela Baruh, koji su radili na izradi ekspolizivnih naprava za izvršavanje diverzantskih akcija. Jednom prilikom došlo je do eksplozije u kojoj su teško ranjeni, nakon čega su Nemci i žandarmi detaljno pretresli ovaj kraj.[28] Posle napuštanja Neimara, prešao je na Topčidersko brdo, gde je stanovao do 1942. kada je došao u kuću na Banjičkom vencu, u kojoj se nalazila ilegalna štamparija. Potom je određeno vreme živeo u neposrednoj blizini u kući u Činovničkoj koloniji, u čijem je suterenu, odmah po dolasku, napravio tajno sklonište. Legalni stanari u kući bile su majka i sestra španskog dobrovoljca Vlajka Begovića, dok su ilegalni stanari, pored Kuna, izvesno vreme bili Svetozar Vukmanović i Ivan Ribar. Kasnije se ponovo vratio u kuću na Banjičkom vencu, u kojoj je ostao do odlaska iz Beograda.[29]

Prvobitni plan o Kunovom napuštanju Beograda i prelasku na oslobođenu teritoriju Užičke republike omeo je početak Prve neprijateljske ofanzive, u jesen 1941. godine. Kako je dalji opstanak istaknutih ilegelaca u okupiranom Beogradu bio sve teži, odlučeno je da sredinom 1943. veća grupa ilegalaca pređe na slobodnu teritoriju. Ovu grupu sačinjavali su — Vladislav i Jara Ribnikar, Ljubica Đonović, Brana Perović, Lepa Žujović, Slavka Morić, Milada Rajter, Đorđe Bošković, Lepa Nešić, Nada i Đorđe Andrejević Kun i dr. Kako ne bi bili opaženi od strane okupatora i Specijalne policije, članovi grupe su odvojeno od maja 1943. u manjim grupama napuštali grad. Nada i Đorđe su 3. juna napustili Beograd i otišli u Obrenovac, gde su kod sela Skela, preko Save prešli u Srem. Skup beogradskih ilegalaca bio je u selu Sremski Mihaljevci, kod Pećinaca, odakle su u ranu jesen 1943. prešli u Bosnu.[30]

Kunove skice partizanskog ordenja, 1943.

Nakon prelaska u Bosnu, grupa beogradskih ilegalaca se preko Majevice prebacila na Ozren, gde ih je sačekao Moša Pijade, član Vrhovnog štaba. Prilikom susreta sa Mošom, Kun ga je informisao o stradanju članova njegove porodice u Holokaustu. Sa Ozrena, uputili su se u oslobođeno Jajce, koje je tada bilo centar partizanske slobodne teritorije.[31] Ovde je Kun stanovao u krugu fabrike karbida, gde je u nekadašnjoj kancelariji direktora smestio svoj partizanski atelje. Kako je došao bez alata i materijala za slikanje, snalazio se na razne načine da nabavi neophodne stvari. Po njegovim nacrtima, radnici su mu izradili specijalnu presu za otiskivanje drvoreza i linoreza, kao i potreban alat. U jesen 1943. Jajce se pripremalo za održavanje Drugog zasedanja AVNOJ-a, pa je tim povodom, zajedno sa vajarom Antunom Augustinčićem i slikarom Božidarom Jakacem učestvovao u dekorisanju sale obnovljenog Doma kulture, u kome je 29. i 30. novembra održano zasedanje. Kun koji je bio član Propagandnog odeljenja Vrhovnog štaba NOV i POJ naslikao je portret Josipa Broza Tita, kao i portrete lidera vodećih zemalja Antihitlerovske koalicije — Vinstona Čerčila, Frenklina Ruzvelta i Josifa Staljina. Dve velike slike, koje su ilustrovale partizansku borbu, bile su postavljene na samom ulazu u Dom kulture. Nakon zasedanja, na kome je prisustvovao kao većnik Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), poveren mu je zadatak da izradi grb Nove Jugoslavije. Na predlog Vrhovnog štaba, a na osnovu odluka Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), započeo je rad na grbu, a tokom traganja za rešenjem kako da načini središte grba, poslužio mu je predlog Moše Pijade koji mu je predložio da kao simbol uzme buktinje. Konačno rešenje grba prihvaćeno je od strane Vrhovnog štaba, a nakon rata finalnu stilizaciju grba izvršio je Antun Augustinčić, koji je potom konačno ozvaničen Ustavom FNRJ donetim 31. januara 1946. godine.[32][2]

Tokom boravka u Jajcu i kasnije u Drvaru, u zimu i proleće 1944. Kun je zajedno sa Augustinčićem radio i na izradi idejnih skica za prva partizanska odlikovanja ustanovljena još maja 1943. godine. Tada je napravio idejna rešenja za Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva, Orden partizanske zvezde u tri reda, Orden za hrabrost i Medalju za hrabrost. Nakon toga Augustinčić je sa Kunovim crtežima otišao u Sovjetski Savez, gde su u leto iste godine u Moskvi izrađena prva partizanska odlikovanja. Na predlog Ivana Milutinovića, poverenika za narodnu privredu u NKOJ, aprila 1944. izradio je u Drvaru prvu partizansku poštansku marku. Prilikom nemačkog vazdušnog desanta na Drvar 25. maja 1944. spaljena je kuća u kojoj je Kun boravio i tom prilikom su izgoreli mnogi njegovi slikarski i grafički radovi. Ipak, njegovi najznačajniji radovi, kao i blok u kome je skicirao, nalazili su se u torbi, od koje se nikad nije odvajao. Na osnovu skica nastalih u toku rata, nakon oslobođenja izradio je mapu grafika pod nazivom Partizani. Jedan od radova iz mape bila je skica Kurir Jovica, koja predstavlja dečaka-borca sa prevelikim šinjelom, čizmama i strogo-ozbiljnim izrazom lica i koja je vremenom postala grafički simbol omladine Jugoslavije u Narodnooslobodilačkom ratu. Za izradu ove skice, Kunu je poslužio petnaestogodišnji Jovan Tolomir, iz sela Podorugla, kod Mrkonjić Grada, koji je bio kurir pri Vrhovnom štabu.[32][33]

  • Partizani (1943–1945)

Kontroverza

[uredi | uredi kod]

Nakon oslobođenja Beograda, okupacioni dekan Tehničkog fakulteta Branko Popović je u novembru 1944. godine osuđen i streljan kao narodni izdajnik od strane novih jugoslovenskih vlasti.[34] U zvaničnom obrazloženju presude, navodi se da je „Dr Branko Popović, profesor Univerziteta i dekan Tehničkog fakulteta” bio „najbliži saradnik ministra Jonića”, i kao takav „Bećareviću denuncirao veći broj slobodoljubivih studenata i građana”, koji su potom poslati u nemačke logore, a uz to radio i „na fašizaciji srpskog naroda preko tzv. Srpskog civilnog plana”.[34] Zajedno sa drugim optuženim u prvom posleratnom sudskom procesu u Beogradu, Vojni ratni sud ga je kaznio "kaznom smrti, koja se ima izvršiti streljanjem, gubitkom časnih prava za svagda i konfiskacijom celokupne imovine.“[35]

Kasnije je njegov stan dodeljen partizanskoj porodici Andrejević-Kun, u koji su se uselili Đorđe i Nada sa kćerkom Mirom.[35] Na osnovu ovoga, Popovićevi naslednici su mnogo decenija kasnije optuživali Kuna da je "preuzeo imovinu svog mrtvog kolege", navodeći da je "Popovićeva imovina u Knez Mihailovoj ulici bila je pravi razlog iza njegovog pogubljenja bez suđenja".[36]

Posleratni period

[uredi | uredi kod]
Mozaik na Spomeniku revoluciji u Ivanjici, 1957.

Posle oslobođenja Kun je objavio mapu crteža Partizani, s tematikom iz oslobodilačke borbe. Godine 1946. je nagrađena Nagradom Jugoslovenskog saveza za grafiku, a 1949. godine njegov uljani rad Svedoci užasa dobio je Nagradu jugoslovenske federacije za slikarstvo. Dizajnirao je tri mozaika, jedan na Spomeniku revoluciji u Ivanjici, drugi na fasadi javne zgrade u Kragujevcu, a treći u Muzeju Holokausta u Parizu. Godine 1947. stekao je zvanje majstora slikara i izlagao u Beogradu (1953. i 1959.), Kragujevcu, Čačku, Nišu, Skoplju i Somboru, a 1963. u Berlinu. Na njegov rad dodatno su uticali George Grosz i Frans Masereel.[37]

Bio je profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu od 1945. do 1964. i rektor Umetničke akademije od 1959. do 1963, nakon što je zvanično postala deo univerziteta.[1][38][39] Od 1950. bio je dopisni, a od 1958. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Od 1957. do 1960. bio je predsednik Saveza likovnih umetnika Jugoslavije. Ilustrovao je i opremio mnogobrojna književna dela, među kojima su Žena u košulji, Kolona, Crvene ribe, Riba na belom i druga.

Biran je za narodnog poslanika Narodne skupštine NR Srbije i člana Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Kun je umro od posledica srčanog udara 17. januara 1964. godine u Beogradu.[39] Sahranjen je 19. januara u Aleji narodnih heroja na beogradskom Novom groblju.[40]

Priznanja

[uredi | uredi kod]
Izložba Kun: umetnik - radnik - borac, galerija SANU, 2024.

Nagrade

[uredi | uredi kod]
  • 1931. Prva nagrada za dizajn grba Beograda
  • 1940. Nagrada za grafiku Državne štamparije u Beogradu
  • 1947. Prva nagrada za grafiku Komiteta za kulturu i umetnost vlade FNRJ
  • 1949. Prva nagrada za slikarstvo Predsedništva vlade FNRJ[41]

Odlikovanja

[uredi | uredi kod]

Galerija

[uredi | uredi kod]
  • Grafike iz zatvora
  • Ivo Lola Ribar govori zatvorenicima u logoru Bileća, 1940.
    Ivo Lola Ribar govori zatvorenicima u logoru Bileća, 1940.
  • Prva šetnja zatvorenika po logorskom dvorištu, 1940.
    Prva šetnja zatvorenika po logorskom dvorištu, 1940.
  • Soba u beogradskoj Glavnjači, 1940.
    Soba u beogradskoj Glavnjači, 1940.
  • Žandarmi sprovode zatvorenike u logoru u Bileći, 1940.
    Žandarmi sprovode zatvorenike u logoru u Bileći, 1940.
  • Žandarmi tuku Mošu Pijade u logoru Bileća,1940.
    Žandarmi tuku Mošu Pijade u logoru Bileća,1940.
  • Poštanske marke sa Kunovim radom
  • Poštanska marka iz 1975. sa Kunovom slikom Kujna br. 4
    Poštanska marka iz 1975. sa Kunovom slikom Kujna br. 4
  • Poštanska marka iz 1978. sa Kunovom grafikom iz Španskog građanskog rata
    Poštanska marka iz 1978. sa Kunovom grafikom iz Španskog građanskog rata

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ 1,0 1,1 „Члан САНУ”. web.archive.org. 2013-12-17. Arhivirano iz originala na datum 2013-12-17. Pristupljeno 2024-07-26. 
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Britannica 2005: str. 50—51
  3. ↑ Protić 1978: str. 19
  4. ↑ Protić 1978: str. 12
  5. ↑ Protić 1978: str. 67
  6. ↑ Protić 1978: str. 68
  7. ↑ Protić 1978: str. 69
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 Protić 1978: str. 21
  9. ↑ Protić 1978: str. 20
  10. ↑ „Историјске везе Србије и Шпаније”. community.ossi.rs. 2023-26-3. 
  11. ↑ Protić 1978: str. 15—17
  12. ↑ Protić 1978: str. 5—7
  13. ↑ Protić 1978: str. 9—11
  14. ↑ Protić 1978: str. 13—14
  15. ↑ Protić 1978: str. 23—24
  16. ↑ Protić 1978: str. 27—28
  17. ↑ Protić 1978: str. 31—32
  18. ↑ Knežević, Vida (2023-10-18). „Intervju sa Mirom Kun: Moj tata, Đorđe Andrejević Kun”. Mašina. Pristupljeno 2024-07-27. 
  19. ↑ Protić 1978: str. 33—35
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 Protić 1978: str. 36—38
  21. ↑ Vujošević 1977
  22. ↑ Protić 1977: str. 39
  23. ↑ Protić 1977: str. 45
  24. ↑ Protić 1977: str. 46
  25. ↑ Protić 1977: str. 41
  26. ↑ Protić 1977: str. 48
  27. ↑ Protić 1977: str. 42—43
  28. ↑ Protić 1977: str. 49
  29. ↑ Protić 1977: str. 51
  30. ↑ Protić 1977: str. 57
  31. ↑ Protić 1977: str. 59
  32. ↑ 32,0 32,1 Protić 1977: str. 63—65
  33. ↑ „Kako je nastao Kunov „Kurir Jovica”, jedan od najpoznatijih crteža NOB”. yugopapir.com. n.d.. 
  34. ↑ 34,0 34,1 Ivan Stevović, Branko Popović i Istorija umetnosti. Napis iz vremena krize
  35. ↑ 35,0 35,1 Srđan Cvetković KO SU 105 (104) STRELJANIH u Beogradu 1944.
  36. ↑ Dimitrovska, Dijana (29 November 2006). „Godine koje su otele očeve”. Večernje novosti. Pristupljeno 29 December 2014. 
  37. ↑ Ðurić, Dubravka; Šuvaković, Miško (2003) (en). Impossible histories: historical avant-gardes, neo-avant-gardes and post-avant-gardes in Yugoslavia, 1918-1991. Cambridge (Mass.): M.I.T. press. str. 163–164. ISBN 978-0-262-04216-1. 
  38. ↑ „Слике и прилике Ђорђа Андрејевића Куна: Ратничке боје душе”. Politikin Zabavnik. 2012-09-07. Arhivirano iz originala na datum 2012-09-07. Pristupljeno 2024-07-26. 
  39. ↑ 39,0 39,1 „Arte - Đorđe Andrejević Kun - Biografija”. www.arte.rs. Pristupljeno 2024-07-26. 
  40. ↑ „Javno komunalno preduzeće "Pogrebne usluge" - Beograd - Znamenite Ličnosti”. web.archive.org. 2020-01-15. Arhivirano iz originala na datum 2020-01-15. Pristupljeno 2024-07-31. 
  41. ↑ „Đorđe Andrejević Kun - Član SANU”. web.archive.org. 2013-12-17. Arhivirano iz originala na datum 2013-12-17. Pristupljeno 2024-07-26. 
  42. ↑ „Đorđe Andrejević Kun: Akademik, revolucionar sa kičicom i tvorac grba Beograda” (sh). BBC News na srpskom. Pristupljeno 2024-07-31. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Đorđe_Andrejević_Kun&oldid=42290954