Žanka Stokić
| Žanka Stokić | |
|---|---|
 na poštanskoj marci SiCG iz 2003. godine | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | Živana Stokić 24. 8. 1887. Veliko Gradište, Kraljevina Srbija |
| Smrt | 21. 7. 1947. (dob: 59) Beograd, NR Srbija, FNRJ |
| Pseudonim | Žanka |
| Znamenite uloge | |
Živka Popović u Gospođa ministarka | |
Žanka Stokić (pravo ime Živana Stokić; 24. januar 1887 — 21. jul 1947) je bila srpska i jugoslovenska popularna predratna glumica.
Na sceni Narodnog pozorišta odigrala je više od stotinu malih i velikih uloga. Posebno je poznata po tumačenju likova iz dela Branislava Nušića. Zbog držanja tokom nemačke okupacije, nakon Drugog svetskog rata je osuđena pred sudom časti na osam godina robije.
Posthumno je rehabilitovana u Srbiji. Žanka Stokić se često navodi kao nevina žrtva komunističkog režima.
Rođena je u Velikom Gradištu. Otac Bogosav je bio ili lekar ili policijski pisar. Majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča. Prema rečima njenog biografa, Petra Volka, "očuh nije bio preterano oduševljen Živaninim prisustvom".[1]
Žanka se već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajačića Čupe, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša.[2] Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.
Već premijernim pojavljivanjem u ulozi Tereze u predstavi „Bračne noći“ 1902. godine osvojila je publiku. Po raspadu trupe sa nekolicinom kolega krenula je da obilazi vojvođanske, slavonske i bosanske varoši. U Varaždinu je 1907. godine dobila i prvu dramsku ulogu - igrala je udovicu u komadu „Nada“. Godinu dana kasnije se udala po drugi put i o tom braku je govorila da je bio iz ljubavi, ali da se završio sa bolnim uspomenama.
Žanka je najpre igrala u trupama Mike Bakića, Dimitrija Nešića i Mihaila - Ere Markovića, zatim od 1907. u Osječkom kazalištu, gde ju je zapazio i poznati hrvatski reditelj i teatrolog Branko Gavela. Ali, prekretnica u njenoj karijeri se desila u avgustu 1911. godine, kada je gostovala u Beogradu. Tu ju je zapazio upravnik Milan Grol. Mesec dana kasnije primljena je za privremenog člana Narodnog pozorišta, a ubrzo postaje i njegov stalni član. Tu je igrala u tri Gavelove predstave „Figarova ženidba“, „Sirano de Beržerak“ i „Rodoljupci“.
Već čuvena glumica Žanka Stokić je za svoj veliki jubilej - četvrt veka umetničkog rada - 7. marta 1929. godine, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke i poklone u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu.
Premijera Nušićevig dela je izvedena 25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića. Navodno je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“ mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnusa.
Svih tih godina, slobodno vreme je najradije provodila u skadarlijskim kafanama, posebno u „Tri šešira“, uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge.
Žanka je tokom okupacije učestvovala u programima radio-stanica koje su bile pod nemačkom upravom, u emisiji „Šareno popodne“, kao i estradnim pozorištima „Veseljaci“ i „Centrali za humor“.
Doprinoseći optimizmu stvaranja “Nove Srbije” u “novom poretku”, pod okupacijom su u Beogradu nicala mnogobrojna humoristička pozorišta svakodnevno uveseljavajući, po tvrdnjama Nedićeve propagande, hiljade posetilaca.[3] Pored najpopularnijeg veselog pozorišta “Centrala za humor”, u Beogradu su radila i pozorišta “Humoristi”, “Acino smešno pozorište”, “Razbibriga”, “Veseljaci” i dr, čije su neprikosnovene zvezde (kao i veselih emisija na radiju) bile Žanka Stokić, Blaženka Katalinić, Sofija Perić-Nešić i druge.[3] Koliki je značaj Nedićeva vlada poklanjala ovim ratnim veseljacima, pokazuje činjenica da ih je sve obavezala da određeno vreme provode u Boru dižući optimizam “obveznicima obaveznog rada” koji su tamo, u rudnicima primoravani da rade za nemačke ratne potrebe.[3]
...Što je za vreme okupacije, kao članica Beogradskog narodnog pozorišta, sudelovala u pozorištima “Veseljaci” i “Centrala za humor”, koja su bila pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora, a specijalno zato što je uzimala aktivnog učešća u programima Beogradske radio-stanice, koja je bila direktno u rukama Nemaca i to u okviru dnevne emisije “Šareno popodne”, čime je kulturno i umetnički sarađivala s okupatorom i domaćim izdajnicima, stavljajući u službu svoje umetničke sposobnosti i svoj veliki glumački renome...[4]
– Narodni tužilac Miloš Jovanović, optužuje Živanu-Žanku Stokić
Žanka je izvedena pred Sud časti (Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti) 3. februara 1945. godine. Narodni tužilac je bio Miloš Jovanović. U radu Suda časti je učestvovala i čuvena kosmajska partizanka Božidarka Damnjanović Kika.[5]. Žanka nije imala branioca.
- Tužilac: Znate li da su Vujković i drugi puštali radio da zagluše jauke onih, koji su u ćelijama i zatvorima mučeni i da se na radiju tada čuo i vaš glas?
- Optužena: Nije mi poznato.
- Tužilac: Koliko vam se puta desilo da zbog žalosti za obešenim i streljanim niste mogli da odigrate svoju ulogu?
- Optužena: (ćuti) [4]
Žanka je za vreme saslušanja pred sudom i objašnjavala da je težak dijabetičar, da do insulina nije mogla da dođe zbog nestašice lekova, te da joj je novac bio potreban da ga nabavi na crnom tržištu.[4] Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Kazna je bila i društvenokoristan rad i određeno joj je da čisti ulice.[6]
U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“.
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Međutim, umrla je tri dana kasnije. Sahranjena je na Topčiderskom groblju.
Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već služavka s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“
Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima - Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, Juliška u „Putu oko sveta“, gospađa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“.
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“:
Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.[7]
Žanka Stokić je snimila i jedan film pod naslovom: „Grešnica bez greha“ u režiji Koste Novakovića.
Godine 1991. snimljen je film „Smrt gospođe ministarke“ u režiji Save Mrmaka koji govori o životu Žanke Stokić u posleratnom periodu. Ulogu Žanke je odigrala glumica Svetlana Bojković.
Godine 2006. izvedena je premijera drame "Žanka" autora Miodraga Mije Ilića, na scewni Treatra Slavija u Beogradu; naslovnu ulogu igrala je Ružica Sokić. Isto delo prikazano je potom u Americi (Čikago) i u Užicu.Pola veka posle Žankine smrti, u Rabrovu joj je podignut spomenik (rad vajara Vladimira Mitrovića), a Narodno pozorište i „Večernje novosti“, na inicijativu Mire Stupice, ustanovili su nagradu s njenim imenom - „Velika Žanka“. Priznanje se dodeljuje „glumačkoj ličnosti koja je obeležila pozorišni i filmski život Srbije svojim stvaraličkom zrelošću i bogatstvom glumačkog života“.
Država Srbija i Crna Gora je štampala poštanske markice sa njenim likom.
Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006. godine podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, a tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište iz Beograda.[8]
Odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić je rehabilitovana 03.03.2009. godine. Sud je utvrdio da je Žanka Stokić u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima.[9]
- Borivoje S. Stojković: „Velikani srpskog pozorišta“, Beograd - Valjevo 1983, 365 strana. (članak „Žanka Stokić“ str. 193-220.)
- Petar Volk: „Žanka Stokić“, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane, ISBN 86-84897-03-X
- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-03-04. Pristupljeno 2014-11-03.
- ↑ „Revija 92: „Pravda za gospođu ministarku“”. Arhivirano iz originala na datum 2008-12-04. Pristupljeno 2011-06-08.
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Olivera Milosavljević - POTISNUTA ISTINA
- ↑ 4,0 4,1 4,2 Pravda za gospođu ministarku
- ↑ Predrag Puzić LOMAČA ZA SENSA Zločin i kazna Svetislava Stefanovića Kairos, Sremski Karlovci, 2003.[mrtav link]
- ↑ Večernje novosti: „Svanulo posle šest decenija“[mrtav link]
- ↑ http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/47842/Rehabilitovana%2BZanka%2BStokic%2B.html
- ↑ Politika: „Gospođa ministarka i dalje čeka rehabilitaciju“
- ↑ Politika: „Rehabilitovana Žanka Stokić“