Пређи на садржај

Џоу Енлај

С Википедије, слободне енциклопедије
У кинеској традицији презиме (Џоу) претходи имену.[1]
Џоу Енлај
Џоу Енлај са супругом Денг Јингчао
Лични подаци
Датум рођења(1898-03-05)5. март 1898.
Место рођењаПровинција Ђангсу,
Датум смрти8. јануар 1976.(1976-01-08) (77 год.)
Место смртиПекинг, Кина
УниверзитетХанкаи универзитет
Породица
СупружникДенг Јингчао
Деца1
Политичка каријера
Политичка
странка		Комунистичка партија Кине (1921–1976)
Куомитанг (1923–1927)
1. Премијер државног савета Кине
1. октобар 1949 — 8. јануар 1976.
Претходникнико
НаследникХуа Гуофенг
Потпис

Џоу Енлај (ранија транскрипција Чу Енлај) (упрошћени кинески: 周恩来; традиционални кинески: 周恩來; пинјин: Zhōu Ēnlái; романизовани мандарински: Chou En-lai) (5. март 1898 — 8. јануар 1976) је био познати и истакнути кинески државник и дипломата, један од најистакнутијих руководилаца Кинеске револуције, премијер од 1949. године до смрти и шеф дипломатије од 1949. године до 1958. године.

Џоу Енлај је рођен 5. марта 1898. године.[2] Током грађанског рата двадесетих и тридесетих година 20. века био је најближи сарадник Мао Цедунга. Заслужан је за успостављање јединственог фронта кинеских комуниста и Куоминтанга у борби против јапанских окупатора. После проглашења Народне Републике Кине постао је први председник владе од октобра 1949. до јануару 1976. године.[3] До 1971. године САД су спречавале да НР Кина буде призната у УН, а њено место у УН до тада је заузимала делегација куоминтаншке Кине, тј. Тајван.[4] Због тога, Енлаи је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина од октобра 1971. године постала члан Савета безбедности УН уместо Тајвана.[5][6] Његовом заслугом дошло је 1972. године до историјске посете Ричарда Никсона Кини.[7]

Помогао је да се Кина након Културне револуције ослободи радикалних елемената. Од око 1971. године нарушено здравље Мао Цедунга довело је до успона жене Мао Цедунга и тројице преосталих припадника Четворочлане банде. Чоу Енлај их је отворено критиковао последњих година свога живота. Последњих година свог живота подржао је успон Денг Сјаопинга, каснијег покретача модернизације Кине. Замислио је Денга као свог наследника на месту председника владе, па је 1974. године наговорио Мао Цедуна, да Денга постави на место потпредседника владе. На самрти у јануару 1976. године је окупио већину војних команданата и тражио да спрече смењивање Денг Сјаопинга које припремају његови противници.[8]

Младост

[уреди | уреди извор]
Џоу Енлај (1912)

Џоу Енлај је рођен у Хуајану, у провинцији Ђангсу, 5. марта 1898. године, као први син свог огранка породице Џоу. Породица Џоу је пореклом из Шаосинга у провинцији Џеђанг. Током касне династије Кинг, Шаоксинг је био познат као дом породица као што је Џоу, чији су чланови радили као владини „чиновници“ (師爷, шије) генерацију за генерацијом.[9] Да би напредовали на лествици у државној служби, мушкарци у овим породицама често су морали да буду премештени, а у касним годинама династије Ћинг, огранак породице Џоу Енлаја се преселио у Хуајан. Чак и након пресељења, међутим, породица је наставила да види Шаосинг као своју прадомовину.[10]

Џоуов деда, Џоу Панлонг, и његов рођак, Џоу Ђуенанг, били су први чланови породице који су се преселили у Хуајан. Панлонг је очигледно положио покрајинске испите, а Џоу Енлај је касније тврдио да је Панлонг служио као судија који је управљао округом Хуајан.[11] Џоуов отац, Џоу Јиненг, био је други од четири сина Џоу Панлонга. Џоуова мајка, по презимену Ван, била је ћерка истакнутог званичника Ђангсуа.[note 1]

Као и многи други, економско богатство Џоуове велике породице научника и званичника је десетковано великом економском рецесијом коју је Кина претрпела крајем 19. века. Џоу Јиненг је имао репутацију поштења, благости, интелигенције и бриге за друге, али је такође сматран „слабим“ и са „недостатком дисциплине и одлучности“. Био је неуспешан у личном животу и лутао је по Кини радећи у разне послове, боравећи у Пекингу, Шандонгу, Анхуеју, Шенјангу, Унутрашњој Монголији и Сечуану. Џоу Енлај се касније сећао свог оца како је увек био одсутан од куће и генерално неспособан да издржава своју породицу.[13]

Убрзо након рођења, Џоу Енлаја је усвојио најмлађи брат његовог оца, Џоу Јиган, који је био болестан од туберкулозе. Очигледно, усвојење је договорено зато што се породица плашила да ће Јиган умрети без наследника.[note 2] Џоу Јиган је умро убрзо након усвајања, а Џоу Енлаја је подигла Јиганова удовица, чије је презиме било Чен. Мадам Чен је такође била из научничке породице и стекла је традиционално књижевно образовање. Према Џоуовом сопственом извештају, он је био веома близак са својом усвојитељском мајком и од ње је стекао трајно интересовање за кинеску књижевност и оперу. Госпођа Чен је научила Џоа да чита и пише у раном детињству, а Џоу је касније тврдио да је са шест година прочитао чувени народни роман Путовање на Запад.[14] Са осам година је читао друге традиционалне кинеске романе, укључујући „Водена маргина“, „Романса о три краљевства“ и „Сан о Црвеној одаји“.[12]

Џоуова мајка Ван умрла је 1907. када је Џоу имао 9 година, а његова усвојитељица Чен 1908. када је Џоу имао 10 година. Џоуов отац је радио у Хубеју, далеко од Ђангсуа, тако да су се Џоу и његова два млађа брата вратили у Хуајан и живели са очевим преосталим млађим братом Јикуј у наредне две године.[15] Године 1910, Џоуов ујак Јигенг, старији брат његовог оца, понудио је да брине о Џоу. Породица у Хуајану се сложила и Џоу је послат да остане код свог ујака у Манџурији у Шенјангу, где је Џоу Јигенг радио у владиној канцеларији.

Образовање

[уреди | уреди извор]
Џоу Енлај као студент Нанкајској средњој школи

У Шенјангу, Џоу је похађао Донггуанску моделну академију, школу модерног стила. Његово претходно образовање се у потпуности састојало од школовања код куће. Поред нових предмета као што су енглески и наука, Џоу је такође био изложен списима реформатора и радикала као што су Лијанг Ћичао, Канг Јувеј, Чен Тијанхуа, Цоу Ронг и Џанг Бинглин.[16][17] У узрасту од четрнаест година, Џоу је изјавио да је његова мотивација за образовање била да „постане велики човек који ће у будућности преузети тешке одговорности у земљи.“[18] Године 1913, Џоуов ујак је премештен у Тјенђин, где је био премештен у Тјенђин, где је Џоу је уписао у чувену средњу школу Нанкај.

Нанкај средњу школу је основао Јан Сју, истакнути научник и филантроп, а на челу са Џханг Болингом, једним од најважнијих кинеских просветних радника 20. века.[19] Нанкајеве методе подучавања биле су необичне по савременим кинеским стандардима. У време када је Џоу почео да похађа, усвојио је образовни модел који се користио на Филипсовој академији у Сједињеним Државама.[20] Репутација школе, са „високо дисциплинованом“ дневном рутином и „строгим моралним кодексом“,[21] привукла је многе ученике који су касније постали истакнути у јавном животу. Џоуови пријатељи и другови из разреда били су од Ма Јуна (раног комунистичког вође погубљеног 1927) до К. Ц. Вуа (касније градоначелника Шангаја и гувернера Тајвана под Националистичком партијом).[22] Џоуови таленти су такође привукли пажњу Јан Сјуа и Џанга Болинга. Јан је посебно ценио Џоуа, помажући му да плати студије у Јапану и касније Француској.[23]

Јан је био толико импресиониран Џоуом да је охрабрио Џоуа да ожени његову ћерку, али је Џоу одбио. Џоу је касније изнео разлоге за своју одлуку да не ожени Јанову ћерку свом другу из разреда, Џангу Хонгхау. Џоу је рекао да је одбио брак јер се плашио да његови финансијски изгледи неће бити обећавајући и да ће Јан, као његов свекар, касније доминирати његовим животом.[24]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Током Културне револуције, када је „црвена“ (сиромашна) породична позадина постала есенцијална за све, од пријема на факултет до државне службе, Џоу је морао да се врати мајци своје мајке за коју је тврдио да је фармерова ћерка, да пронађе члана породице који се квалификовао као „црвен”.[12]
  2. ^ Ово је разлог за усвајање дато у Гао (23). Ли (11) сугерише да је то било због веровања да би рођење сина могло да излечи очеву болест.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ Wenqian 2007, стр. 21.
  3. ^ Арежина 2013, стр. 37 и 48 са напоменом 52.
  4. ^ Логос 2016, стр. 747.
  5. ^ UN 1972, стр. 2.
  6. ^ Wenqian 2007, стр. 15-16.
  7. ^ Wenqian 2007, стр. 16-19.
  8. ^ Арежина 2013, стр. 48 и 52 са напоменом 52.
  9. ^ Lee, стр. 7
  10. ^ Lee, стр. 6
  11. ^ Lee (180 n7) cites a recent study that claims Zhou Panlong did not actually serve as county magistrate.
  12. ^ а б Barnouin and Yu 11
  13. ^ Barnouin and Yu 9
  14. ^ Lee 17, 21
  15. ^ Lee, стр. 16–17
  16. ^ Lee, стр. 25–26
  17. ^ Barnouin and Yu 13–14
  18. ^ Barnouin and Yu 14
  19. ^ Boorman "Chang Po-ling" (101) calls him "one of the founders of modern education in China".
  20. ^ Lee 39, 46
  21. ^ Lee, стр. 43
  22. ^ Lee 55 and 44
  23. ^ Lee 77 and 152
  24. ^ Barnouin and Yu 16

Литература

[уреди | уреди извор]
  • UN, General Assembly (1972). Resolutions adopted by the General Assembly during its TWENTY SIHT SESSION. New York. 
  • Арежина, Сања З. (2013). Односи НР Кине са Југославијом и Србијом од 1977. до 2009. године. Београд. 
  • Wenqian, Gao (2007). Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary, A Biography. New York. 
  • Логос, Александар А. (2016). Историја Срба. Београд. 
  • Barnouin, Barbara and Yu Changgen. Zhou Enlai: A Political Life. ISBN 962-996-280-2. . Hong Kong: Chinese University of Hong Kong, (2006) .
  • Bonavia, David (1995). China's Warlords. New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-586179-5. 
  • Boorman, Howard L. ed. Biographical Dictionary of Republican China. New York, NY: Columbia University Press, 1967–71.
  • Dillon, Michael (мај 2020). „Zhou Enlai: Mao's Enigmatic Shadow,”. History Today. 79 (5): 50—63.  online.
  • Dittmer, Lowell (1974). Liu Shao-ch’i and the Chinese Cultural Revolution: The Politics of Mass Criticism. U of California Press. .
  • Dikotter, Frank. (2010). Mao's Great Famine: The History of China's Most Devastating Catastrophe, 1958–62. ISBN 0-7475-9508-9. . Bloomsbury Publishing PLC, (2010) .
  • Garver, John W. China's Quest: The History of the Foreign Relations of the People's Republic (2nd ed. 2018) comprehensive scholarly history.
  • Gao Wenqian. Zhou Enlai: The Last Perfect Revolutionary. New York, NY: Public Affairs, 2007.
  • Goebel, Michael (2015). Anti-Imperial Metropolis: Interwar Paris and the Seeds of Third World Nationalism. Cambridge University Press.  excerpts
  • Han Suyin. Eldest Son: Zhou Enlai and the Making of Modern China. New York: Hill & Wang, 1994.
  • Hsu, Kai-yu. Chou En-Lai: China's Gray Eminence. Garden City, NY: Doubleday, 1968.
  • Kingston, Jeff. "Mao's Famine was no Dinner Party". Japan Times Online. 3 October 2010. Retrieved on 28 March 2011.
  • "Kissinger Describes Nixon Years". Daily Collegian. 25 September 1979.
  • Kissinger, Henry. "Special Section: Chou En-lai" Архивирано на сајту Wayback Machine (23. август 2013). TIME Magazine. Monday, 1 October 1979. Retrieved on 12 March 2011.
  • Lee, Chae-jin. Zhou Enlai: The Early Years. Stanford, CA: Stanford University Press, 1994.
  • Lee, Lily Xiao Hong, and Stephanowska, A.D. Biographical Dictionary of Chinese Women: The Twentieth Century 1912–2000. ISBN 0-7656-0798-0. . Armonk, New York: East Gate Books. (2003) . Retrieved on 12 June 2011.
  • Li, Tien-min. Chou En-Lai. Taipei: Institute of International Relations, 1970.
  • Levine, Marilyn. The Found Generation: Chinese Communists in Europe during the Twenties. Seattle, WA: University of Washington Press, 1993.
  • Ritter, Peter. "Saint and Sinner" Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2013). TIME Magazine. Thursday, 1 November 2007. Retrieved on 11 March 2011.
  • Smith, Steve. "Moscow and the Second and Third Armed Uprisings in Shanghai, 1927." The Chinese Revolution in the 1920s: Between Triumph and Disaster. ed. Mechthild Leutner et al. London, England: Routledge, 2002. 222–243.
  • Spence, Jonathan D. (1999). The Search for Modern China. New York: W.W. Norton and Company. ISBN 0-393-97351-4. 
  • Sun, Warren. „"Review: Zhou Enlai Wannian (Zhou Enlai's Later Years) by Gao Wenqian"”. JSTOR 4127902. . The China Journal. No. 52, Jul. 2004. 142–144. Retrieved on 11 March 2011.
  • Trento, Joseph J. Prelude to Terror: Edwin P. Wilson and the Legacy of America's Private Intelligence Network Carroll and Graf, 2005. 10–11.
  • Tsang, Steve. "Target Zhou Enlai: The 'Kashmir Princess' Incident of 1955." China Quarterly 139 (Sep 1994):766–782.
  • Teiwes, Frederick C. & Sun, Warren. „"The First Tiananmen Incident Revisited: Elite Politics and Crisis Management at the End of the Maoist Era"”. JSTOR 40022499. . Pacific Affairs. 77 (2).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), Summer, 2004. 211–235. Retrieved on 11 March 2011.
  • Weidenbaum, Rhoda S. "Chou En-Lai, Creative Revolutionary." Ph.D. diss. University of Connecticut, 1981.
  • Whitson, William W. and Huang, Chen-hsia. The Chinese High Command: A History of Communist Military Politics, 1927–71. New York: Praeger, 1973.
  • Wilbur, C. Martin. The Nationalist Revolution in China: 1923–1928. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1983.
  • Wilbur, C. Martin and Julie Lien-ying How. Missionaries of Revolution: Soviet Advisers and Nationalist China, 1920–1927. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1989.
  • Wilson, Dick. Zhou Enlai: A Biography. New York, NY: Viking, 1984.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Џоу Енлај на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џоу_Енлај&oldid=28822174”