Generalna skupština Ujedinjenih naroda
Generalna skupština Ujedinjenih nacija (UNGS) je jedna od pet glavnih organa Ujedinjenih nacija. Čine je sve zemlje članice Ujedinjenih nacija i sastaju se na redovnim godišnjim zasedanjima koje saziva predsednik izabran od većine predstavnika.
Kao jedino telo UN-a u kome sve zemlje članice imaju predstavnike, Skupština služi kao forum članicama na kojima raspravljaju o pitanjima međunarodnog prava i donose odluke o daljem funkcionisanju organizacije.
Redovno godišnje zasedanje Generalne skupštine obično počinje trećeg utorka u septembru i završava se sredinom decembra, sa izborom predsednika Generalne skupštine na početku svakog zasedanja. Opšte zasedanje počinje kada kada se sve članice pojave na zasedanju u roku od 6 dana. Tradicionalno, Generalni sekretar se prvi obraća skupštini, a zatim i predsednik skupštine i brazilski predstavnik. Prvo zasedanje je održano 10. januara 1946. u Središnjoj dvorani Vensminsterske palate u Londonu kojoj je prisustvovalo 51 zemlja.
Za izglasavanje na Generalnoj skupštini o važnim pitanjima – rasprave o miru i bezbednosti; reizbor članova organa; pristupanje, suspenzija, i isključenje članica; budžetska pitanja – potrebna je dvotrećinska većina prisutnih članica na zasedanju. Ostala pitanja se izglasavaju prostom većinom. Svaka članica ima po jedan glas. Osim izglasavanja novog budžeta, između ostalog i nivo poreza za članice, skupštinske rezolucije nisu obavezujuće za članice. Skupština daje preporuke po bilo kom pitanju koje se tiče UN, osim po pitanjima mira i bezbednosti koje su u nadležnosti Saveta bezbednosti. Sistem jedna zemlja, jedan glas teoretski omogućava zemljama koje čine 8% svetske populacije da izglasaju rezoluciju sa dvotrećinskom većinom.
Tokom 1980ih, Skupština je postala mesto dijaloga na relaciji Sever-Jug - rasprave po pitanjima odnosa između industrijskih zemalja i zemalja u razvoju. Ova pitanja su postala značajna zbog ubrzanog rasta i promene sastava članstva UN. Tokom 1945, Ujedinjene nacije su imale 51 člana. Sada ima 191, od kojih više od dve trećine čine zemlje u razvoju. Zbog njihove brojnosti, zemlje u razvoju su često u mogućnosti da određuju teme dnevnog reda zasedanja (preko koordnisanih grupa kao što je G77), karakter rasprava, i konačne odluke. Za mnoge zemlje u razvoju, UN predstavlja izvor njihovog diplomatskog uticaja i mesto za izgradnju međunarodnih odnosa.
Specijalno zasedanje može biti sazvano na zahtev Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, većine članica UN, ili ako je većina zabrinuta zbog politike jedne od članica. Specijalno zasedanje je održano u oktobru 1995. kako bi se obeležila 50. godušnjica UN. Drugo specijalno zasedanje je održano u septembru 2000. godine kako bi se proslavio ulazak u novi milenijum; na njemu su u prvi plan istaknuti Milenijumski ciljevi razvoja. Sledeće specijalno zasedanje (Svetski samit 2005) je održano septembra 2005 kako bi se obeležila 60. godišnjica UN; na njemu je procenjen napredak vezan za Milenijumske ciljeve razvoja, i raspravljano o predlogu Kofija Anana vezan za reformu UN, pod nazivom U većoj slobodi.
Skupština može preduzeti mere za očuvanje međunarodnog mira ako Savet bezbednosti nije u mogućnosti, obično zbog neslaganja stalnih članica. Rezolucija „Ujedinjenje za mir“, usvojena 1950, ovlašćuje Skupštinu da sazove hitna specijalna zasedanja kako bi se usvojile opšte mere delovanja – uključujući i upotrebu oružanih snaga - u slučaju prekida mirovnih sporazuma. Dve trećine članica mora odobriti usvajanje ovakvih preporuka. Hitna specijalna zasedanja pod ovakvim okolnostima su održana u deset navrata. Dva najskorija, u 1982. i 1997. godini, obe sazvane kao odgovor na ratne opreacije Izraela. Na devetom je razmatrana situacija u okupiranim arapskim teritorijama posle proširenja Izraela na Golansku visoravan. Deseto zasedanje je sazvano zbog okupacije Istočnog jerusalima i bavilo se pitanjima Palestinskih teritorija.
Na prvom specijalnom zasedanju Generalne skupštine 1947, Osvaldo Aranha, predstavnik brazilske delegacije u UN-u, započeo je tradiciju koja se sačuvala do danas na kome je prvi govornik na ovom značajnom međunarodnom forumu uvek iz Brazila.
Dana 21. marta 2005, Generalni sekretar Kofi Anan predstavio je izveštaj, U većoj slobodi, na kome se kritikuje Generalna skupština zbog tolikog fokusiranja na dobijanje konsenzusa da je usvajala već zastarele rezolucije. Takođe je kritikovao skupštinu zbog predstavljanja propširnog i prevoše opšteg dnevnog reda, umesto da se fokusira na „glavna pitanja dana, kao što je međunarodna migracija i dugo raspravljanu, sveobuhvatnu rezoluciju o terorizmu“. Anan je preporučio izmene dnevnog reda generalne skupštine, strukture komiteta, i procedura; jačanje uloge i autoriteta predsednika; jačanje civilnog društva; i uspostavljanje mehanizma za preispitivanje odluka komiteta. Anan je podsetio članice UN-a na njihovu odgovornost za izvršenje reformi, ako žele da ostvare napredak ka većoj efikasnosti UN [1].
