Геја
Геја (Гаја, Геа, Ге; грч. Γῆ или Γαῖα), је била старогрчка персонификација Земље и, за све намере и сврхе, мајка свега лепог на свету.[1][2][3][4] Рођена спонтано или ни из чега или из Хаоса, Геја је родила (између осталих) Урана са којим је изродила Титане, родитеље већине Олимпијаца. Геја се побунила против владавине сва три владара универзума (Урана, Хрона и Зевса) али је на крају морала да прихвати свог унука Зевса као врховног владара свих богова и људи.[5][6]
Етимологија
[уреди | уреди извор]Грчко име Γαῖα (Gaĩa)[7] је углавном епски, колатерални облик од атинског Γῆ (Gê),[8] и дорског Γᾶ (Gã, можда идентично са Δᾶ Dã),[9] што значи „Земља”. Реч је неизвесног порекла.[10] Роберт С. П. Бикс је сугерисао прегрчко порекло.[11]
У миценском грчком Ma-ka (транскрибовати као Ма-га, „Мајка Гаја”) такође садржи корен ga-.[11][12]
Постанак и потомство
[уреди | уреди извор]Гејино рођење
[уреди | уреди извор]Геја (Земља), „увек сигурни темељ свих бесмртних који држе врхове снежног Олимпа”, била је прво божанство које је рођено након што је настао Хаос, дубока празнина. После ње су рођени Тартар (Подземље) и Ерос (Љубав). Неки верују да су њих троје у ствари били сва деца мрачне првобитне празнине, али су, највероватније, припадала истој, првој генерацији богова.
Хесиодова Теогонија говори како је, после Хаоса, Геја (Земља) „широких груди“ настала као вечно седиште бесмртника који поседују Олимп изнад.[13] А после Геје дошао је „тамни Тартар у дубини земље широке“, а следећи Ерос, бог љубави.[14] Хесиод даље каже да је Геја родила свога Уран (Небеса, Небо) да је „покрије са свих страна“.[15] Геја је такође родила Ореу (Планине) и Понта (Море), „без слатког споја љубави“ (тј. без оца).[16]
Гејина прва деца
[уреди | уреди извор]Без пара, Геја је родила троје деце: Урана (Небо), Орее (Планине) и Понта (Море).
Прво је легла са својим најстаријим сином и затим је родила осамнаесторо деце. Првих дванаесторо деце су били Титани: шест девојчица (Теја, Реја, Темида, Мнемосина, Феба, Тетија) и шест дечака (Океан, Креј, Криј, Хиперион, Јапет, Хрон). Затим је родила три Киклопа ( Бронт, Стероп, Аргус) и коначно три Хекатонхира (Кот, Бријареј, Гиг).
Након тога Геја се спарила са Понтом и затим родила још петоре деце: Нереј, Таумант, Форкије, Кето, Еурибија.
Гејино касније потомство
[уреди | уреди извор]Крв која је излазила из Уранове ране након кастрирања попрскала је Геју и оплодила ју је. Она је затим родила још доста деце: три Ериније (Судбине), бројне Гиганте (или Дивове) и још бројније Мелијаде (Нимфе јасеновог дрвета).
Митологија
[уреди | уреди извор]Геја против Урана
[уреди | уреди извор]Иако је Уран, Небо, био пожудан и необуздан, мрзео је своју децу. У ствари толико их је мрзео да је свакога од њих гурнуо у Земљу (материцу њихове мајке) у самом тренутку њиховог рођења. Након неког времена, опустошена тугом и болом, Геја је направила неполомљив срп и замолила своју децу да јој помогну да збаци Урана са власти. Хрон, који је презирао свог оца, био је једини који се није бојао пристати на њен план и, по Гејиним саветима, сакрио се на другом месту у њеној утроби и легао тамо чекајући прилику да нападне Уранa. Шанса је стигла исте вечери када је Уран још једном покушао спавати с Гејом. Хрон је испружио руку, а затим је исекао гениталије свог оца. Након тога, ослободио је своју браћу и сестре и постао нови краљ богова.
Геја против Хрона: Титаномахија
[уреди | уреди извор]Након кратког периода склада и блаженства, Хрон је почео владати светом онако како је његов отац владао њим пре њега: брутално и аутократски. Узнемирен пророчанством и плашећи се побуне, затворио је своју браћу, Киклопе и Хекатонхире у Тартар, а затим је прогутао све, осим најмлађег од своје шестеро деце. Дете, које ће прерасти у Зевса, било је спашено захваљујући проницљивим саветима које је Геја дала Реји, Хроносовој жени, а то је да га замени каменом.
Међутим, чак и након што је успешно ослободио своју браћу и сестре, Зевс није успео свргнути Хрона,барем не док му Геја није саветовала да ослободи Киклопе и Хекатонхире из Тартара и склопи савез с њима. Ово је и учинило трик: након десет година Олимпијци су коначно победили у рату против Титана (Титаномахија), а Зевс је постао трећи владар богова.
Геја против Зевса
[уреди | уреди извор]Зевсова врховна моћ била је изазвана више пута; најозбиљнија два од ових изазова оркестрирала је његова бака Геја.
Гигантомахија
[уреди | уреди извор]Чак и у својим најгорим моментима, Зевс је био далеко бољи владар од својих претходника; међутим, то није било ни најмање важно за Геју, јер се и Зевс усудио да затвори неку од њене деце. У његовом случају, наравно, затвореници су били Титани, остављени да труну у Тартару.
Сходно томе, Геја је позвала најбоље од осталих, Гиганте, и заповедила им да се реше Зевса. Тако је започета Гигантомахија, рат који је трајао дуго, али који се ипак завршио олимпијцима који су превладавали и Зевсом који је цементирао своју моћ.
Тифон
[уреди | уреди извор]Поражена и разбеснела Геја љутито се спарила са својим братом Тартаром и затим родила једно од најстрашнијих створења у грчкој митологији: змаја који дише ватром, Тифона, оца свих чудовишта. Тифон је био тако грозан противник да је успео да се без престанка бори против готово свих Олимпијаца (укључујући Зевса), пре него што су га Зевсови громови коначно надвладали.
Примирје
[уреди | уреди извор]Након пропасти Тифона, Геја је признала пораз и прихватила Зеуса за врховног вођу свих богова. Да би доказала верност, упозорила је унука да ће детет, којег је носила његова прва жена (Метис), свргнути са власти. Годинама касније, Геја је присуствовала Зевсовом венчању са својом седмом и последњом супругом Хером и поклонила је краљици Олимпа златне јабуке Хесперида.[17]
Култ
[уреди | уреди извор]Њен култ је релативно стар јер су је врло рано потисле Деметра и Кибела, тако да је постала тек персонификација Земље са не много значајним местом у религији. Била је поштована на више места у Грчкој (Атина, Аркадија, Делфи, Додони, Олимпија, Спарта), песници су је сматрали мајком природе и људи и повезивали са реинкарнацијом, али и са прорицањем. Често се помињала у заклетвама.
Уметност
[уреди | уреди извор]Често је приказивана у делима занатске уметности, а у хеленистичко доба и у монументалној скулптури. Њени атрибути су рог изобиља, дијадема, цвеће и плодови.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Henry George Liddell; Robert Scott. "γαῖα", A Greek-English Lexicon
- ^ Smith, "Gaea".
- ^ Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0.
- ^ „A Dictionary of Greek and Roman biography and mythology, Gabaeus, Gabaeus, Gaea”. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 26. 5. 2020.
- ^ „Gaea”. www.greekmythology.com (на језику: енглески). Приступљено 26. 5. 2020.
- ^ Larousse Desk Reference Encyclopedia, The Book People, Haydock, 1995, p. 215.
- ^ Entry "γαῖα", in: Liddell–Scott, A Greek-English Lexicon, in the Perseus Digital Library.
- ^ Entry "γῆ", in: Liddell–Scott, A Greek-English Lexicon, in the Perseus Digital Library.
- ^ Entry "δᾶ", in: Liddell–Scott, A Greek-English Lexicon, in the Perseus Digital Library.
- ^ Entry "Gaia", in the Online Etymology Dictionary.
- ^ а б Robert S. P. Beekes, Etymological Dictionary of Greek, Brill, 2009, pp. 269–270 (s.v. "γῆ").
- ^ „Paleolexicon”. Приступљено 21. 4. 2012.
- ^ Hesiod, Theogony 116–118; Hard 2004, Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 23. ISBN 9780415186360..
- ^ Hesiod, Theogony 119–120; Hard 2004, Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 23. ISBN 9780415186360..
- ^ Hesiod, Theogony 126–128.
- ^ Hesiod, Theogony, 129–132: Gantz, p. 10; Hard 2004, Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 31. ISBN 9780415186360.; Fowler, Fowler, Robert L. (2000). Early Greek Mythography: Volume 2: Commentary. OUP Oxford. стр. 5. ISBN 978-0-19-814741-1.; Caldwell, p. 6; Grimal, s.v. Gaia; Tripp, s.v. Gaea.
- ^ „Hesiod, Theogony, line 104”. www.perseus.tufts.edu. Приступљено 26. 5. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]- Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
- Apollodorus, Apollodorus, The Library, with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes. Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press; London. . William Heinemann Ltd. 1921.. Online version at the Perseus Digital Library.
- Fontenrose, Joseph (1959). Python: A Study of Delphic Myth and its Origins. Berkeley: University of California Press.; reprint 1980.
- Gantz, Timothy, Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources, Johns Hopkins University Press, Two volumes. 1996. ISBN 978-0-8018-5360-9. (Vol. 1). ISBN 978-0-8018-5362-3. (Vol. 2).
- Hesiod, Theogony from The Homeric Hymns and Homerica with an English Translation by Hugh G. Evelyn-White, Cambridge, MA.,Harvard University Press; London. . William Heinemann Ltd. 1914.. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Homer, The Iliad with an English Translation by A.T. Murray, PhD in two volumes. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1924. Online version at the Perseus Digital Library.
- Homer. Homeri Opera in five volumes. . Oxford: Oxford University Press. 1920.. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Hyginus, Fabulae from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
- Kerenyi, Karl, The Gods of the Greeks 1951.
- Pausanias, Description of Greece with an English Translation by W.H.S. Jones, Litt.D., and H.A. Ormerod, M.A., in 4 Volumes. Cambridge, MA, Harvard University Press; London. . William Heinemann Ltd. 1918.. Online version at the Perseus Digital Library
- Pausanias, Graeciae Descriptio. 3 vols. Leipzig, Teubner. 1903. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Pindar, Odes translated by Diane Arnson Svarlien. 1990. Online version at the Perseus Digital Library.
- Pindar, The Odes of Pindar including the Principal Fragments with an Introduction and an English Translation by Sir John Sandys, Litt.D., FBA. Cambridge, MA., Harvard University Press; London. . William Heinemann Ltd. 1937.. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Ruck, Carl A.P. and Danny Staples, The World of Classical Myth, 1994.
- Smith, William; Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London (1873). "Gaea"
- Alan Marshall (2002), The Unity of Nature, Imperial College Press.
- Mary Midgley (2007), Earthy realism: the meaning of Gaia
- Mary Midgley (2001), Gaia: the next big idea
- Lawrence E. Joseph (1991), Gaia: the growth of an idea
- Stephen Henry Schneider (2004), Scientists debate gaia: the next century
- Allan Hunt Badiner (1990), Dharma Gaia: A Harvest of Essays in Buddhism and Ecology
- George Ronald Williams (1996), The molecular biology of Gaia
- Tyler Volk (2003), Gaia's Body: Toward a Physiology of Earth
- Norman Myers (1993), Gaia An Atlas of Planet Management
- Anne Primavesi (2008), Gaia and Climate Change: A Theology of Gift Events
- Anne Primavesi (2000), Sacred Gaia: holistic theology and earth system science
- Anne Primavesi (2003), Gaia's gift: earth, ourselves, and God after Copernicus
- Peter Bunyard (1996), Gaia in Action: Science of the Living Earth
- Francesca Ciancimino Howell (2002), Making Magic with Gaia: Practices to Heal Ourselves and Our Planet
- Pepper Lewis (2005), Gaia Speaks
- Toby Tyrrell (2013), On Gaia
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Facing Gaia Gifford Lectures on Natural Religion