Именичка заменица
Заменице (ијек. замјенице) представљају једну од променљивих врста речи. Оне се односе на лица, ствари, особине, односно замењују именице или придеве. Деле се на именичке и придевске.
Заменице су традиционално сматране једним од делова говора, али део модерних теоретичари их не сматра јединственом класом, с обзиром на разноврсност лингвистичких функција које обављају. Један пример заменице је „њихово”, што је и плурално и сингуларно. Подтипови обухватају личне и посесивне заменице, рефлексне и реципрочне заменице, демонстративне заменице, релативне и упитне заменице и неодређене заменице.[1]:1–34[2]
Употреба заменица често укључује анафору,[3][4] где значење заменице зависи од претходних речи. На пример, у реченици „Онај јадни човек изгледа као да му је потребан нови капут”, антецедент заменице „он” („му”) је зависан од „онај јаднi човек”.
Придев који се односи на заменицу је прономиналан.[А] Прономинална је такође реч или фраза која делује као заменица. На пример, у „То није онај који сам ја хтео”, израз „онај” је прономиналан.[5]
Теоријска разматрања
[уреди | уреди извор]У граматици
[уреди | уреди извор]Заменице (antōnymía) су наведене као један од осам делова говора у делу Уметност граматике, расправи о грчкој граматици која се приписује Дионисију Фракијском и потиче из 2. века п. н. е. Заменица се тамо описује као „део говора који је замењив за именицу и означен за особу”. Заменице су и даље сматране делом говора у латинској граматици (латински термине је лат. pronomen, од чега потиче енглески назив, преко средњофранцуске речи), и стога генерално у европској традицији.
У модернијим приступима, мање је вероватно да ће се заменице сматрати класом једне речи, због много различитих синтактичких улога које играју, што је представљено различитим врстама заменица које су наведене у претходним одељцима.[6]
| Заменица | Пример | |
|---|---|---|
| Присвојна | наш | наша слобода |
| Демонстративна | овај | овај господин |
| Неодређена | неки | неке жабе |
| Негативна | ниједан | ниједна информација |
| Упитна | чији | чија опција |
У лингвистици
[уреди | уреди извор]Лингвисти имају знатних потешкоћа са сврставањем заменица у једну категорију, и неки се не слажу да заменице замењују именице или именичке категорије.[1] Одређене врсте заменица су често идентичне или сличне форме одређивачима са сродним значењем; неки примери су дати у табели десно. Ова опсервација је навела неке лингвисте, као што је Пол Постал, да сматрају заменице као одреднице код којих је именица или именична фраза која им следи избрисана.[7] (Такав приступ се чак може навести за одређене личне заменице; на пример, ми и ви би могли да буду анализирани као одређивачи у изразима као што су ми Британци и ви тенисери.) Други лингвисти су заузели слично становиште, уједињујући заменице и одређиваче у једну класу, која се понекад назива „детерминатор-заменица”, или сматрају детерминаторе као поткласу заменица или обрнуто. Разлика се може сматрати једном од поткатегоризација или валенција, слично прављењу разлике између прелазних и непрелазних глагола - одређивачи су допуна именичке фразе као што је случају са прелазним глаголима, за разлику од заменица.[8] Ово је конзистентно са стајалиштем о одређивању израза, при чему се одређивач, а не именица која следи, сматра главом фразе. У лингвистици се често среће становиште према коме заменице деле три различите категорије: тачку гледишта, особу и број. Међутим, ширина сваке поткатегорије се разликује међу језицима.[9]
Везујућа теорија и антецеденти
[уреди | уреди извор]Употреба заменица често обухвата анафору, где значење заменице зависи од другог референтног елемента. Референт заменице је често исти као онај претходне (или понекад следеће) именичне фразе, што се назива антецедентом заменице. Граматичко понашање одређених врста заменица, а посебно њихова могућа веза са њиховим претходницима, била је у средишту студија везивања, посебно у Чомскијанској управи и теорији везивања. У овом обједињавајућем контексту, рефлексивне и реципрочне заменице на енглеском језику (као што су himself и each other) називају се анафори (у специјализованом рестриктивном смислу), а не заменички елементи. У складу са теоријом везивања, специфични принципи се примењују на различите групе заменица.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Not to be confused with prenominal, which means "before the noun". English adjectives are prenominal – the blue house — and most of the French adjectives are postnominal — la maison bleue.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Bhat, Darbhe Narayana Shankara (2007). Pronouns (Paperback изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 1. ISBN 978-0199230242.
- ^ Börjars, Kersti; Burridge, Kate (2010). Introducing English grammar (2nd изд.). London: Hodder Education. стр. 50–57. ISBN 978-1444109870.
- ^ Tognini-Bonelli (2001:70) writes that "an anaphor is a linguistic entity which indicates a referential tie to some other linguistic entity in the same text".
- ^ The four ways just listed in which anaphora is important for linguistics are from McEnery (2000:3).
- ^ Loos, Eugene E.; Anderson, Susan; Day, Dwight H. Jr.; Jordan, Paul C.; Wingate, J. Douglas. „What is a pronominal?”. Glossary of linguistic terms. SIL International.
- ^ For example, Vulf Plotkin (The Language System of English, Universal Publishers, 2006, pp. 82–83) writes: "[...] Pronouns exemplify such a word class, or rather several smaller classes united by an important semantic distinction between them and all the major parts of speech. The latter denote things, phenomena and their properties in the ambient world. [...] Pronouns, on the contrary, do not denote anything, but refer to things, phenomena or properties without involving their peculiar nature."
- ^ Postal, Paul (1966). Dinneen, Francis P., ур. „On So-Called "Pronouns" in English”. Report of the Seventeenth Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Studies. Washington, D.C.: Georgetown University Press: 177—206.
- ^ For detailed discussion see George D. Morley, Explorations in Functional Syntax: A New Framework for Lexicogrammatical Analysis, Equinox Publishing Ltd., 2004, pp. 68–73.
- ^ Simon, Horst J.; Wiese, Heike (2002). Pronouns - Grammar and Representation. Linguistics Today. стр. 190. ISBN 9789027227737.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bhat, Darbhe Narayana Shankara (2007). Pronouns (Paperback изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 1. ISBN 978-0199230242.
- Wales, Katie (1995). Personal pronouns in present-day English (Digital print. изд.). New York: Cambridge University Press. ISBN 9780521471022.
- Simon, Horst J. (2002). Pronouns - Grammar and Representation. Linguistics Today. ISBN 9789027227737.
- Bhat, Darbhe N.S. (2007). Pronouns. Oxford University Press. ISBN 978-0199230242.
- Rödl, Sebastian (2012). Categories of the Temporal. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04775-4.
- O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0582246911. Архивирано из оригинала 13. 1. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2020.
- Holmes, Janet (2001). An Introduction to Sociolinguistics (second изд.). Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0582328617. Архивирано из оригинала 13. 7. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2020.
- Croft, William (2000). Explaining Language Change: An Evolutionary Approach. Harlow, Essex: Longman. ISBN 978-0582356771. Архивирано из оригинала 13. 7. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2020.
- Lundin, Leigh (23. 9. 2007). „The Power of Prepositions”. On Writing. Cairo: Criminal Brief. Архивирано из оригинала 8. 7. 2011. г. Приступљено 18. 7. 2012.
- Jeremy Butterfield, (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare, Oxford University Press, Oxford. ISBN 978-0199574094.
- Harper, Douglas. „Grammar”. Online Etymological Dictionary. Архивирано из оригинала 9. 3. 2013. г. Приступљено 8. 4. 2010.
- Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. 2013. Архивирано из оригинала 5. 8. 2017. г. Приступљено 23. 10. 2017. „Ashtadhyayi, Sanskrit Aṣṭādhyāyī ("Eight Chapters"), Sanskrit treatise on grammar written in the 6th to 5th century BCE by the Indian grammarian Panini.”
- McGregor, William B. (2015). Linguistics: An Introduction (2nd изд.). Bloomsbury Academic. стр. 15–16. ISBN 978-0567583529.
- Casson, Lionel (2001). Libraries in the Ancient World. New Haven, Connecticut: Yale University Press. стр. 45. ISBN 978-0300097214. Архивирано из оригинала 24. 8. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2020.
- G. Khan, J. B. Noah, The Early Karaite Tradition of Hebrew Grammatical Thought (2000)
- Pinchas Wechter, Ibn Barūn's Arabic Works on Hebrew Grammar and Lexicography (1964)
- Schäfer, Roland (2016). Einführung in die grammatische Beschreibung des Deutschen (2nd изд.). Berlin: Language Science Press. ISBN 978-1537504957. Архивирано из оригинала 28. 7. 2017. г. Приступљено 17. 1. 2020.
- Butler, Christopher S. (2003). Structure and Function: A Guide to Three Major Structural-Functional Theories, part 1 (PDF). John Benjamins. стр. 121—124. ISBN 978-1588113580. Архивирано (PDF) из оригинала 22. 1. 2020. г. Приступљено 19. 1. 2020.
- Carter, Ronald; McCarthy, Michael (2017). „Spoken Grammar: Where are We and Where are We Going?”. Applied Linguistics. 38: 1—20. doi:10.1093/applin/amu080.
- Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (2nd изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. Архивирано из оригинала 19. 8. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2020.
- Graham, Steve; Perin, Dolores (2007). „A meta-analysis of writing instruction for adolescent students”. Journal of Educational Psychology. 99 (3): 445—476. doi:10.1037/0022-0663.99.3.445.
- Graham, Steve; McKeown, Debra; Kiuhara, Sharlene; Harris, Karen R. (2012). „A meta-analysis of writing instruction for students in the elementary grades”. Journal of Educational Psychology. 104 (4): 879—896. doi:10.1037/a0029185.
- „National Grammar Day”. Quick and Dirty Tips. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 12. 11. 2021.
- Büring, Daniel (2005). Binding theory. Cambridge Textbooks in Linguistics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81280-1.
- Bussmann, H., G. Trauth, and K. Kazzazi 1998. Routledge dictionary of language and linguistics. Taylor and Francis.
- Chomsky, N. 1981/1993. Lectures on government and binding: The Pisa lectures. Mouton de Gruyter.
- Corblin, F. 1996. "Quantification et anaphore discursive: la reference aux comple-mentaires". Linguages. 123, 51–74.
- Grosz, Barbara J.; Joshi, Aravind K.; and Weinstein, Scott (1983). "Providing a unified account of definite noun phrases in discourse". In Proceedings, 21st Annual Meeting of the Association of Computational Linguistics. 44–50.
- Kibble, R. 1997. "Complement anaphora and dynamic binding". In Proceedings from Semantics and Linguistic Theory VII, ed. A. Lawson, 258–275. Ithaca, New York: Cornell University.
- McEnery, T. 2000. Corpus-based and computational approaches to discourse anaphora. John Benjamins.
- Moxey, L. and A. Sanford 1993. Communicating quantities: A psychological perspective. Laurence Erlbaum Associates.
- Nouwen, R. 2003. "Complement anaphora and interpretation". Journal of Semantics, 20, 73–113.
- Sanford, A., L. Moxey and K. Patterson 1994. "Psychological studies of quantifiers". Journal of Semantics 11, 153–170.
- Schmolz, H. 2015. Anaphora Resolution and Text Retrieval. A Linguistic Analysis of Hypertexts. De Gruyter.
- Tognini-Bonelli, E. 2001. Corpus linguistics at work. John Benjamins.
- Yıldırım, Savaş & Kiliçaslan, Yilmaz & Erman Aykaç, R. 2004. A Computational Model for Anaphora Resolution in Turkish via Centering Theory: an Initial Approach. 124–128.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- English pronouns exercises, by Jennifer Frost
„Pronoun”. New International Encyclopedia. 1905.
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
