Копитарева градина
Копитарева градина | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Град | Београд |
| Општина | Стари град |
| Становништво | |
| — 2002. | 22.707 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 48′ 57″ С; 20° 28′ 08″ И / 44.815833° С; 20.468889° И |
  Копитарева градина Копитарева градина на карти Града Београда | |
Копитарева градина је трг у Београду, као и крај града у непосредној околини трга, у општини Стари град.
Положај
[уреди | уреди извор]Копитарева градина се налази у источном делу општине Стари град,[1] на простору ограниченом улицама део улице Џорџа Вашингтона, Хиландарском (леви фронт), део улице Шафариковом, Ђуре Даничића, Јалене Ћетковић,[2] Булеваром деспота Стефана, и самим тргом Копитарева градина. Суседни крајеви града су Јевремовац (на истоку), Палилула (на југоистоку), Трг Републике (на западу) и Дорћол (на северу).
Историја
[уреди | уреди извор]Овај крај града се у почетку звао Митрополитова[3] башта,[4] али је име касније промењено у Копитарева градина, по Јернеју Копитару, словеначком филологу и сараднику Вука Караџића, познатог реформатора српског језика и писма. Подручје је највећим делом урбанизовано у периоду између 1900. и 1914. године.
Одлике
[уреди | уреди извор]Копитарева градина[5] је јединствена у Београду по својим амбијенталним и архитектонским одликама. Крај је урбанизован у првим деценијама 20. века, а свој изглед је углавном задржао до данас. Одликује се низовима ниских, стамбених објеката са двориштима на страни од улице. Стамбени објекти уоквирују озелењен трг и формирају уједначену и мирну амбијенталну целину. У овом амбијенту зграде, поред архитектонских вредности, представљају и меморијалне објекте познатих научника, књижевника, уметника, архитеката и трговаца.[6] Подигнути до Првог светског рата су: Кућа Јована Цвијића, Љубе Стојановића, Лазе Лазаревића, Милана Антоновића, Панте Тадића, Петра Путника, Цветка Савчића, Голштајна, Аћима Марковића, Матерног. У периоду између два светска рата подигнути су објекти већих висина: Атеље Петра Палавичинија, Кућа Олге Јовановић, Кућа Ђорђа Радина, Кућа Андрије Маринковића и других. После Другог светског рата настављена је изградња, али и доградња постојећих објеката. Преовлађујући стилови су класицизам (са академизмом), представљен делима архитекте Сретена Стојановића, и сецесија, чији пример представљају дела Милана Антоновића. Сам трг је релативно изолован од главних путева и нема саобраћајни значај. У Хиландарској улици се налази музеј, спомен кућа Лазе Лазаревића, Хиландарска 7, и Музеј Јована Цвијића у улили Јелене Ћетковић 5.
Као значајна културно-историјска целина, Копитарева градина је проглашена за културно добро заштићено законом 27. децембра 1968. године.[7]
Данашња структура Копитареве градине пружа неравномерну и неуједначену просторну слику као последица деловања нужних историјских противуречности, сама по себи, структура амбијента веома је карактеристична и типичан је пример градске стамбене архитектуре у развоју Београда у првој половини 20. века, који је временом постао изузетак у урбаној конституцији савременог доба.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Историјски архив Београда, фонд Београдске општине
- ^ Д. Радојевић. Београд и његове улице. Београд 1966.
- ^ С. Станојевић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књ. II, Загреб, 1929; Д.Ј. Ранковић, неколико старих и значајних зграда, Митрополотова башта, БОН, 1938, стр. 304; Споменица Саборне цркве 1845-1945, рукопис (Документација Завода за заштиту споменика културе града Београда)
- ^ Политика, 20. август 2007, страна 9.
- ^ М. Јовановић, Силуете старог Београда, 300 чуда, Београд 1959.
- ^ Вујовић, Бранко (2003). Београд у прошлости и садашњости. Београд: Издавачка кућа Драганић. стр. 309.
- ^ Каталог непокретних културних добара на подручју Града Београда[мртва веза], Приступљено 20. 2. 2017.
