Пређи на садржај

Синди (језик)

С Википедије, слободне енциклопедије
синди
سنڌي - सिन्धी
Реч синди написана арапским писмом
Говори се уИндија и Пакистан
Број говорника
25 милиона (2007)
арапско, деванагари и др.
Званични статус
Службени језик у
 Пакистан (Синд)[1][2]
 Индија
РегулишеИндијски институт синдилогије (Индија)
Синди језичка управа (Пакистан)
Језички кодови
ISO 639-1sd
ISO 639-2snd
ISO 639-3snd

Синди (سنڌي, सिन्धी)[3] је индоевропски језик, из подгрупе индоиранских језика. То је језик становника провинција Синд и Белуџистан у јужном Пакистану. Тамо се овим језиком служи око 53,5 милиона људи. Говори се још и у Индији где има око 5,8 милиона говорника. То су углавном хиндуистичке избеглице које су напустиле Пакистан после деобе Индије и Пакистана 1947.

Језик Синди је један од званичних језика Индије. У Пакистану је признат као језик провинције Синд, али нема статус на државном нивоу. Синди се записује арапским писмом, а у Индији још и писмом деванагари. Језик синди има 46 сугласничких фонема и 16 самогласника. Већину речника чине речи из санскрита, уз неке које су преузете из арапског и персијског језика.

Историја

[уреди | уреди извор]
Корица књиге која садржи епски Додо Чанесар написан на хатванки синдију или кудабадским писмом.

Порекло

[уреди | уреди извор]

Назив „Синди” потиче од санскритског síndhu, првобитног назива реке Инд, дуж чије делте се говори синди.[4]

Као и други језици индоаријевске породице, синди води порекло од староиндоаријевског (санскрита) преко средњег индоаријевског (пали, секундарни пракрит и апабхрамша). Западни научници из 20. века, као што је Џорџ Абрахам Грирсон, веровали су да синди потиче управо из вракадског дијалекта апабхрамше (који је Маркандеја описао као да се говори у Синду-деши, што одговара модерном Синду), али каснији радови су показали да је то мало вероватно.[5]

Рани синди (10—16 век)

[уреди | уреди извор]

Синди је ушао у нову индоаријевску фазу око 10. века нове ере. Међутим, књижевна потврда о синдију из овог периода је оскудна; рана исмајлитска верска литература и поезија у Индији, која потиче из 11. века нове ере, користила је језик који је био блиско повезан са синдским и гуџаратским. Велики део овог рада је у форми гинана (нека врста химне посвећења).[6][7]

Синди је био први индоаријевски језик који је био у блиском контакту са арапским и персијским након Омејадског освајања Синда 712. не. Према синдској традицији, први превод Курана на синди започет је 883. у Мансури, Синд. Ово потврђују извештаји Ел-Рамормузија, али је нејасно да ли је језик превода заправо био претходник синдију, а текст није сачуван.[8]

Средњовековни синди (16—19 век)

[уреди | уреди извор]

Средњовековна синди религиозна књижевност обухвата синкретичку суфијску и адвајтску ведантску поезију, потоњу у преданој бакти традицији. Најранији познати синдски песник суфијске традиције је Кази Кадан (1493—1551). Други рани песници били су Шах Инат Ризви (око 1613—1701) и Шах Абдул Карим Булри (1538—1623). Ови песници су имали мистични порив који је дубоко утицао на синдску поезију током већег дела овог периода.[6]

Још један познати део средњовековне синдске књижевности је богатство народних прича, које су многи бардови у различито време прилагодили и прерадили у стихове. То укључује романтичне епове као што су Сасуи Пунхун, Сохни Махивал, Момал Рано, Нори Џем Тамачи, Лилан Чанесар и други.[9] Највећи синдски песник био је Шах Абдул Латиф Битај (1689/1690—1752), чије су стихове његови следбеници прибрали у Шах Џо Рисало. Он је уткао синдске народне приче са суфијским мистицизмом.

Први потврђени синдски превод Курана урадио је Акунд Азаз Алах Муталави (1747—1824) и објављен га у Гуџарату 1870. Први који се појавио у штампи био је Мухамед Сидик 1867. године.[10]

Модерни синди (1843 — данас)

[уреди | уреди извор]

Синд је окупирала Британска војска и припојен је Бомбајском председништву 1843. Убрзо након тога, 1848. године, гувернер Џорџ Клерк је успоставио синди као службени језик у покрајини, уклонивши књижевну доминацију персијског. Сер Бартл Фрер, тадашњи комесар Синда, издао је наређење 29. августа 1857. године, саветујући државне службенике у Синду да положе испит у синду. Такође је наредио да се синди користи у званичним документима.[11] Бомбајско председништво је 1868. доделило Нарајану Џаганат Вајдју да замени Абџад који се користи у Синдију кудабадским писмом. Бомбајско председништво је то писмо стандардним, чиме је подстакло анархију у региону са већинским муслиманским становништвом. Уследили су снажни немири, након којих су британске власти увеле дванаест војних закона. Додељивање званичног статуса синдију, заједно са реформама писма, покренуло је развој модерне синдске књижевности.

Прва штампана дела на синдију произведена су у Мухамади Пресу у Бомбају почевши од 1867. године. Међу њима су биле исламске приче које је у стиховима поставио Мухамед Хашим Татви, један од реномираних религиозних учењака Синда.[9]

Подела Индије 1947. године довела је до тога да је већина оних који говоре синди завршила у новој држави Пакистан, започевши напор да се успостави снажан поднационални језички идентитет за синди. То се манифестовало у отпору наметању урдуа и на крају синдским национализмом током 1980-их.[12]

Језик и књижевни стил савремених синдских списа у Пакистану и Индији приметно су се разликовали до касног 20. века; аутори из прве земље су у великој мери позајмљивали из урдуа, док су они из друге земље били под великим утицајем хиндија.[13]

Службени статус

[уреди | уреди извор]

Синди је званични језик пакистанске провинције Синд[1][2] и један од регистрованих језика Индије, где нема статус на државном нивоу.[14]

Пре настанка Пакистана, синди је био национални језик Синда.[15][16][17][18] Пакистанска скупштина Синда наредила је обавезно учење синди језика у свим приватним школама у Синду.[19] Према правилима обрасца Б за приватне образовне институције Синда (Прописи и контрола) из 2005. године, "Све образовне институције су обавезне да уче децу синди језику.[20] Синдски министар образовања и писмености Сиед Сардар Али Шах и секретар за школско образовање, Кази Шахид Первајз, наредили су запошљавање синди наставника у свим приватним школама у Синду како би се овај језик лако и широко предавао.[21] Синди се учи у свим провинцијским приватним школама које прате матрични систем, а не у онима које следе Кембриџ систем.[22]

Поводом фестивала „Дана матерњег језика” 2023. године, Скупштина Синда под министром културе Сардаром Али Шахом, донела је једногласну резолуцију о проширењу употребе језика на примарни ниво[23] и повишењу статуса синдија као националног језика Пакистана.[24][25][26]

Индијска влада је законски одредила синди као регистровани језик у Индији, што га чини опцијом за образовање. Упркос недостатку статуса на државном нивоу, синди је и даље истакнути језик мањине у индијској држави Раџастан.[27]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Majeed, Gulshan. „Ethnicity and Ethnic Conflict in Pakistan” (PDF). Journal of Political Studies. Приступљено 27. 12. 2013. 
  2. ^ а б „Encyclopædia Britannica”. Sindhi Language. Приступљено 29. 12. 2013. 
  3. ^ Laurie Bauer, 2007, The Linguistics Student’s Handbook, Edinburgh
  4. ^ „Sindhi”. The Languages Gulper. Приступљено 29. 1. 2013. 
  5. ^ Wadhwani, Y. K. (1981). „The Origin of the Sindhi Language” (PDF). Bulletin of the Deccan College Post-Graduate and Research Institute. 40: 192—201. JSTOR 42931119. Приступљено 9. 4. 2021. 
  6. ^ а б Christopher Shackle, Sindhi literature на сајту Енциклопедија Британика
  7. ^ „Sacred Literature-Ginans”. Ismaili.NET. Heritage Society. Приступљено 2. 8. 2022. 
  8. ^ Schimmel, Annemarie (1963). „Translations and Commentaries of the Qur'ān in Sindhi Language”. Oriens. 16: 224—243. JSTOR 1580264. doi:10.2307/1580264. Приступљено 30. 7. 2022. 
  9. ^ а б Schimmel, Annemarie (1971). „Sindhi Literature”. Mahfil. 7 (1/2): 71—80. JSTOR 40874414. 
  10. ^ „The Holy Qur'an and its Translators – Imam Reza (A.S.) Network”. Imamreza.net. Архивирано из оригинала 15. 1. 2016. г. Приступљено 29. 3. 2015. 
  11. ^ Memon, Naseer (13. 4. 2014). „The language link”. The News on Sunday. Архивирано из оригинала 13. 4. 2014. г. Приступљено 13. 4. 2014. 
  12. ^ Levesque, Julien (2021). „Beyond Success or Failure: Sindhi Nationalism and the Social Construction of the „Idea of Sindh””. Journal of Sindhi Studies. 1 (1): 1—33. doi:10.1163/26670925-bja10001 Слободан приступ. Приступљено 2. 8. 2022. 
  13. ^ „Sindhi language | Britannica”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 6. 10. 2022. 
  14. ^ „Languages Included in the Eighth Schedule of the Indian Constution”. Department of Official Language, Ministry of Home Affairs. Приступљено 2018-04-09. 
  15. ^ Language and Politics in Pakistan. „The Sindhi Language Movement”. academia.edu. Приступљено 12. 9. 2015. 
  16. ^ „The Imposition Of Urdu”. NAWAIWAQT GROUP OF NEWSPAPERS. 10. 9. 2015. Архивирано из оригинала 11. 9. 2015. г. Приступљено 12. 9. 2015. 
  17. ^ „Microsoft Word – Teaching of Sindhi & Sindhi ethnicity.doc” (PDF). Apnaorg.com. Приступљено 2018-08-13. 
  18. ^ „The Sindhi Language Movement” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2014-09-05. г. Приступљено 2015-09-12. 
  19. ^ Samar, Azeem (13. 3. 2019). „PA resolution calls for teaching Sindhi as compulsory subject in private schools”. The News International (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-06. 
  20. ^ PakistanToday (25. 9. 2018). „Sindhi to be made compulsory in all private schools across province | Pakistan Today”. Pakistan Today (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 03. 2023. г. Приступљено 2022-10-06. 
  21. ^ „Private schools directed to make Sindhi compulsory subject”. Dawn (на језику: енглески). 2018-09-25. Приступљено 2022-10-06. 
  22. ^ „Sindh private schools told to teach Sindhi as compulsory subject”. Samaa TV (на језику: енглески). 2018-09-24. Приступљено 2022-10-06. 
  23. ^ „Call for using local languages at primary level”. The Express Tribune (на језику: енглески). 2023-02-20. Приступљено 2023-02-28. 
  24. ^ „Members decry delay in declaring Sindhi a national language”. The Express Tribune (на језику: енглески). 2023-02-21. Приступљено 2023-02-23. 
  25. ^ Siddiqui, Tahir (2023-02-22). „Govt, opposition demand national language status for Sindhi”. DAWN.COM (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-23. 
  26. ^ „Pakistan: Members of Sindh Assembly demand national language status for Sindhi”. ANI News (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-23. 
  27. ^ „National Committee for Linguistic Minorities” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-05-13. г. Приступљено 2018-08-13. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Синди (језик) на Википедији.
Синди на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синди_(језик)&oldid=28478202”