Disgrafija
| Disgrafija | |
|---|---|
 | |
| Primer izgleda disgrafičnog rukopisa | |
| Specijalnost | Pedijatrija |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| ICD-10 | F81.1, R48.8, R27.8 |
| ICD-9 | 315.2, 784.61, 784.69 |
| MeSH | D000381 |
Disgrafija je nesposobnost ili oštećena sposobnost pisanja, koja je najzastupljenija u dečijem uzrastu. Nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja (prema pravopisnim načelima određenog jezika), ogleda se u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Ove greške nisu povezane sa neznanjem pravopisa, i trajno se javljaju, bez obzira na dostignut zadovoljavajući nivo intelektualnog i govornog razvoja, normalnog stanja čula vida i sluha i redovno školovanje.
U velikom broju slučajeva disleksija i disgrafija se javljaju kod deteta istovremeno. Ipak, u mnogim slučajevima specifične poteškoće u pisanju egzistiraju zasebno. Prema dosadašnjim istraživanjima ova deca mogu imati probleme u čitanju samo na početku školovanja, dok ozbiljnije poteškoće u pisanju traju mnogo duže, i nakon što je čitanje već savladano (npr poremećaji u pisanju kod dece 4., 5. i 6. razreda osnovne škole dva do tri puta su češća pojava nego poremećaji u čitanju).
Ovaj komunikacioni poremećaj može predstavljati i parcijalnu ili potpunu nemogućnost pisanja slova, reči ili fraza, koja ce javila kod osoba koje su ranije stekle i posedovala te sposobnosti.
Disgrafija može da nastane usled oboljenja CNS, usled trovanja, usled osećajnog uznemirenja i strepnje i tokom samog razvoja kao teškoća u savladavanju samog čina pisanja. Za razliku od disgrafije koja nastaje kao posledica poremećaja CNS-a, razvojna disgrafija se javlja kao posledica disharmoničnog razvoja struktura koje učestvuju u radnji pisanja.
Prema etiološkim faktorima koji mogu izazivati poremećaje pisanja, razlikujemo sledeća tri oblika:
- Naslednu disgrafiju
- Stečenu digrafiju, koja je najčešće uzrokovana dejstvom spoljašnjih nepovoljnih faktora na dete u fazi intenzivnog razvoja.
- Kombinovani oblik disgrafije, koja je najčešće uzrokovana kombinovanim dejstvom stečene predispozicije i najmanje dva do tri nepovoljna faktora iz spoljašnje sredine.
- U celini rukopis je neuredan, loše postavljen u prostoru stranice na kojoj je izveden, bez jasno određenih margina. Sam tekst je često umrljan. Redovi teksta su ulomljeni, talasasti ili silaze koso, napuštajući očekivan horizontalni pravac. Reči mogu da budu stisnute između sebe ili je prostor između njih neujednačen-čas je širi, čas uži.
- Druga grupa obeležja disgrafičnog rukopisa odnosi se na loše oblikovanje slova. Linija slova je čas deblja, čas tanja zavisno od pritiskanja priborom na hartiju. Ovo pritiskanje je nekada sasvim grubo, tako da se ponekad zacepi hartija. Nekada je lineacija tanka, jedva primetna. Tamo gde treba da se izvedu obline javljaju se uglasti oblici, okrugline su spljoštene. Slova se ne nadovezuju nego se često nadodaju, sudaraju ili iskaču iznad drugih. Neka su slova atrofična, znatno manja od ostalih slova istog rukopisa.
- Treća grupa obeležja disgrafičnog rukopisa čini nepoštovanje proporcija delova slova u odnosu na tri zone u okviru kojih se rukopis postavlja. Tako se, na primer, vitice slova koje se po pravilu oblikuju u gornjoj i donjoj zoni, oblikuju u srednjoj zoni, gde je i telo slova. Nekada se ne poštuju samo gornja ili samo donja zona.
Zapaženo da pogreške u pisanju ne nastaju slučajno, nego se poreklo gotovo svakog poremećaja u pisanju može objasniti.
Vizuelne disgrafije nastaju na osnovu izmenjene vizuelne percepcije i diskriminacije vizuelne memorije i poremećene prostorne orijentacije. Svi oni mogu nastati pri potpuno očuvanom vidu. Njihovo je poreklo pretežno mentalne, kortikalne prirode. Javlja se nedovoljno uočavanje razlika između slova sličnih po obliku, zbog čega dolazi do njihove zamene, na primer: n-h, i-n, s-o,ć-č, s-š, pogrešno oblikovanje slova bez nekih linija ili sa dodacima, teškoće sa pamćenjem slova, izokretanje na suprotnu stranu, pisanje zdesna u levo, takozvano „ogledalsko’’ pismo, pisanje brojeva na suprotnu stranu i pored toga što su dobro oblikovana ili crtanje gde je sve postavljeno naopačke. Pogreške izvrtanja slova nisu u dečijoj ruci, nego u dečijem načinu viđenja, u idejno-motoričkoj predstavi.
Auditivne disgrafije nastaju usled nerazvijenog fonemskog sluha, kada i pored normalnog fiziološkog prijema zvuka ne postoji auditivna diferencijacija fonema maternjeg jezika. Ne postoji sposobnost uočavanja razlika između akustično sličnih glasova i nema jasne auditivne predstave o njima. Dolazi do zamene glasova kod osoba koje su uspele da izdiferenciraju dva slična glasa, ali nisu stekli automatizovanu upotrebu. Pojavljuju se kolebanja prilikom pisanja, slovo će čas biti napisano dobro, a čas pogrešno. Auditivne disgrafije ne dolaze do izražaja jedino prilikom prepisivanja, dok su u diktatu i svim oblicima samostalnog pisanja vidljive i mogu se lako identifikovati.
Jezičke disgrafije su one koje u osnovi imaju patološki jezički razvoj i patološki nerazvijen govor. Sreću se obično kod odoba koje imaju razvojnu disfaziju. Svako pisanje, a naročito samostalno pisanje je jedna vrsta autodiktata, onaj ko piše konstruisaće pisane reči i rečenice onako kakva mu je struktura unutrašnjeg govora. Pisano izražavanje kod mentalno retardirane dece je prava slika njihovih oskudnih i nedograđenih misaono-jezičkih formacija. Nedovoljno formirani procesi usmenog govora tesno su povezani sa nedovoljnom spremnošću deteta za pisanje.
Grafomotorne disgrafije se odnose na određene teškoće pisanja proistekle iz nerazvijenih i nekoordiniranih grafomotornih pokreta ruke koje dovode u pitanje sam rukopis kao takav, a ne njegovu sadržajnu i pravopisnu, ortografsku stranu. Četiri osnovna kvaliteta koja omogućuju skladno vršenje radnje pisanja su: tonus mišića, snaga pri vršenju radnje, mogućnost lokalizacije pokreta i brzina izvođenja same radnje. Poremećaj bilo koje strukture koja čini kompleksnost grafomotorne celine remeti grafomotorni izraz i njegovu komunikativnost. Grafomotorna disgrafija, manifestuje se lošom organizacijom grafomotoričnog izraza u prostoru, lošom uobličenošću grafomotornih jedinica koje čine grafomotorni niz i neusklađenom psihomotornom organizovanošću deteta u celini.
Defektološka dijagnostika zasniva se na proceni rukopisa u školskom periodu pomoću posebnih testova za disgrafiju koje može uraditi logoped. Kada se utvrdi da je u pitanju disgrafija potrebno je da sa detetom otpočne defektološki i logopedski tretman. Ako se testovima utvrdi da se radi samo o ružnom rukopisu dovoljno je da učitelj realizuje aktivnosti koje imaju za cilj poboljšanje detetovog grafomotornog izraza.
- Grupa autora (2006), Metodika specijalnog rada sa decom blago ometenom u razvoju - za studente učiteljskih fakulteta. Beograd: Učiteljski fakultet;
Ovaj članak, ili jedan njegov segment, izvorno je preuzet iz knjige Ivan Vidanović "Rečnik socijalnog rada" uz odobrenje autora.
- NINDS o disgrafiji Arhivirano 2016-12-02 na Wayback Machine-u