Kijam

Stajanje (Kijām) obavezno traje onoliko koliko traje učenje u obaveznim farz i vadžib namazima. To zaključujemo iz hadisa koji prenosi Imran b. Husajna, koji kaže: "Imao sam hemoroide, pa sam pitao Vjerovjesnika o namazu i on mi je rekao:

arapski: صل قاإما فإن لم تستطع فقا عدا فإن لمت تستطع فعلى جنب

Klanjaj stojeći, a ako ne možeš, onda sjedeći, a ako ne možeš, onda ležeći na strani."

U drugoj predaji dodaje:

arapski: فإن لم تستطع فمستلقيا لا يكلف الله نفسا إلا وسعها

Ako ne možeš, onda ležeći. Allah nikoga ne opterećuje preko njegovih mogućnosti.

Stajanje (kijām) nije obavezno u dobrovoljnim namazima, nego ih je dozvoljeno klanjati sjedeći, bez ikakva razloga. sabahski sunnet je izuzetak iz ovog pravila i on se ne može klanjati sjedeći bez razloga zbog svoje važnosti. Od Aiše se prenosi da Vjerovjesnik nijednu nafilu nije više čuvao kao sabahski sunnet. Od nje se prenosi da je on rekao:

arapski: ركعتا الفجر خير من الدنيا وما فيها

Dva rekata prije sabahskog farza bolja su od dunjaluka i onoga što je na njemu.

Potpuni kijām je uspravno stajanje. Ako bi se klanjač malo nagnuo, tako da njegove ruke ne dosežu koljena, tretirat će se da je na kijāmu. Mekruh je (tj. nije lijepo) bez razloga stajati na jednoj nozi u namazu. Ako bi klanjač bio u stanju da stoji, a da ne može učiniti sedždu, bolje je da napusti stajanje i da klanja sjedeći, jer stajanje je sredstvo za sedždu i ono nije samo po sebi ibadet. Isto će postupiti i onaj u koga prokrvari rana ako bi učinio sedždu. On će klanjati sjedeći i naginjati se (umjesto padanja na sedždu) jer bi činjenjem sedžde izgubio abdest.

Nije dozvoljeno ostavljanje kijāma onome koji ga može izvršiti, makar i s određenim vidom poteškoće, koja neće dostići stepen jakog bola. Ako može obaviti kijām oslanjajući se na nešto, dužan je to i učiniti. Ako je u stanju obaviti dio kijāma, obavezan je postupiti po mogućnostima.