Makrin
 | Ovaj članak zahtijeva sređivanje kako bi ispunio Wikipedijine standarde kvaliteta. Pomozite u njegovom poboljšanju tako što ćete ga urediti. |
Marko Opelije Makrin (oko 165. – jun 218.), poznatiji samo kao Makrin, bio je rimski car od 217. to 218. godine. Porijeklom je bio Berber, i prvi car koji prethodno nije pripadao senatorskoj klasi[1]. Makrin je bio prvi rimski car koji nije bio ni senator niti je vodio poreklo iz neke senatorske familije u času dolaska na vlast. Svoju četrnaestomesečnu vladavinu proveo je uglavnom na istoku.
Makrin je bio rođen u Cezareje u Mauritaniji oko 165. godine. Tokom vladavine Septimija Severa, Makrin je napredovao u administrativnoj službio. Karakala je Makrinu dodelio službu pretorijanskog prefekta. Taj položaj Makrin je delio sa jednim iskusnim vojnikom Adventusom, i obojica su pratili Karakalu u njegovoj ratnoj kamapnji na Istoku.
Krajem druge ratne sezone, u zimu 216.-217. godine, u Rimu su se proširili glasovi da se Makrin proglasio za cara. Izgleda da su te vesti doprle i do Karakale. Kako god bilo, Karakala je bio ubijen nedaleko od Kare, a navodno je to učinio jedan vojnik kojeg je careva telesna garda promptno ubila. U ovu verziju događaja nisu bili svi ubeđeni, ali je vojska proglasila Makrina za cara 11.4. 217. godine. Makrin je ubrzo proglasio svog sina Dijadumenijana za cezara i naslednika. Makrin je Adventa poslao u Rim, dodelivši mu položaj gradskog prefekta.
Karakalina majka, Julija Domna, razmatrala je mogućnost da podigne ustanak protiv Makrina; ali nije bila sigurna u uspeh a njena bolest je bila odmakla; stoga se rešila da izvrši samoubistvo izgladnjivanjem.
Makrin je smesta poslao pomirljivo pismo partskom vladaru Artabanu V, ali je u ovom činu Artaban prepoznao slabost i podigao je veliku vojsku da se osveti Rimljanima za poraze iz prethodne godine, pod Karakalom. Iako je Makrin želeo da izbegne boj, u bici kod Nisibisa, Parćani su došli do pobede. Rat je završen tako što je Makrin isplatio veliku sumu novca za potpisivanje mira. Takođe, sporazumi su postignuti sa Jermenima, kao i sa Dačanima, koji su napadali limes, čim su čuli za Karakalinu smrt.
Makrin se nije vratio u Rim 217. godine, što je podvlačilo njegov rđav položaj. U Rimu je došlo u avgustu te godine do požara, a kasnije i poplave, za šta je bio okrivljen car; Advent se nije dobro pokazao kao gradski prefekt.
Poraz kod Nisibisa izazvao je nezadovoljstvo u vojsci. Kada je ustanak koji je inspirisala Julija Meza počeo, njen 14godišnji unuk je proglašen za cara Heliogabala u blizini Emese. To je zapravo bio pokret koje su vodile žene iz dinastije Severa: Julija Meza, Julija Soemis i Julija Mamea. Ustanku su se pridružile mnoge legije, ali Makrin nije gubio prisebnost i stao je na čelo trupa koje su mu ostale lojalne.
Dve strane su se sukobile kod Antiohije 8.6. 218. Makrin je doživeo poraz i bio napušten od svojih vojnika. Onda je poslao svog sina Diadumenijana kod Parćanskog kralja, a sam se pripremao da pobegne u Rim. Makrin je pokušao da prerušen pobegne kroz Malu Aziju, ali je bio zarobljen kod Halkedona i ubrzo ubijen negde u Kapadokiji. Na isti način završio je i njegov sin, Diadumenijan.
- ↑ "Macrinus, by race a Moor, from Caesarea... one of his ears had been bored in accordance with the custom followed by most of the Moors", Cassius Dio, Dio's Rome (bk 79), Kessinger Publishing, 2004, v.6, p.21
