Habib Bourguiba

Habib Burgiba الحبيب بورقيبة
Mandat(i)
1. predsednik Republike Tunis
25. jul 1957 - 7. novembar 1987.
Prethodnik	pozicija ustanovljena, Muhamed VIII al Amin, kao kralj Tunisa
Naslednik	Zin al Abidin ben Ali
predsednik vlade Kraljevine Tunis
15. april 1956 - 25. jul 1957.
Prethodnik	Tahar Ben Amar
Naslednik	Bahi Ladgam
Biografija
Veroispovest	sunit
Politička partija	Neo Destur
Supružnik	Matilda Loren Vasila Ben Amar
Potomstvo	Habib Burgiba Junior Hajer Burgiba (usvojen)
Diploma sa	Univerzitet u Parizu
Profesija	političar
Potpis

Habib Burgiba (arap: حبيب بورقيبة Ḥabīb Būrqībah; 3. avgust 1903 — 6. april 2000) je bio prvi i doživotni predsednik Tunisa, a njegova vladavina trajala je punih trideset godina (1957—1987). Tvorac je nezavisnosti Tunisa i jedan od glavnih arapskih lidera koji se zalagao za umerenost u Arapskom svetu.

Detinjstvo i školovanje

Burgiba je rođen u malom ribarskom mestu Monastiru, 100 milja južno od glavnog grada Tunisa, kao osmo i najmlađe dete Ali Burgibe, bivšeg poručnika u vojsci bega Tunisa. U ranoj mladosti bio je poslat u Tunis na Sadiki koledž, a srednju školu je završio u Liceju Karno u istom gradu, gde se upoznao sa francuskom kulturom i zapadnim tekovinama. Godine 1924, otišao je u Pariz na studije prava i političkih nauka na Sorboni i stupio u kontakt sa alžirskim i marokanski intelektualcima i borcima za nezavisnost. Godine 1927, oženio se svojom gazdaricom u Parizu, Matildom Loren i sa njom dobio sina jedinca Habiba Burgibu Juniora.

Politička karijera

Kao žestoki nacionalista i borac se za nezavisnost svoje domovine, već 1927. godine se vratio u Tunis, gde se bavio advokaturom, osnovao nacionalističke novine i aktivirao u stranci Destur (Ustav). Ubrzo je postao razočaran liderima stranke, koje je smatrao konzervativnim i bojažljivim, pa je 1934. godine zajedno sa istomišljenicima osnovao novu stranku Neo Destur, u kojoj je izabran za generalnog sekretara. Burgiba je podsticao Tunižane da se suprotstave kolonijalnim vlastima, pa je često privođen i zatvaran, čak i na duže vreme. U to vreme bio je priznat lider u razvoju nacionalnog pokreta, sa reputacijom inspirativnog i vatrenog govornika. Posle drugog perioda internacije, ovog puta u francuskim vojnim zatvorima (1938—1942), Burgibu su oslobodili Nemci, želeći da dobiju njegovu potporu u Drugom svetskom ratu, ali se njihov plan nije ostvario. Došavši u Tunis pod nemačkom okupacijom, Burgiba je odbio da sarađuje, jer je bio uveren da će Saveznici na kraju preovladati.

Borba za nezavisnost Tunisa

Habib Burgiba drži govor u Bizerti 1952.

Godine 1945. godine napustio je zemlju i otišao u Egipat, gde je nastavio da zagovara nezavisnost Tunisa. Putovao je po Evropi, istočnoj Aziji, Bliskom istoku i SAD pokušavajući da pridobije simpatije i pomoć za svoju ideju, koristeći pri tom diplomatiju nesvrstanih koja će mu se kasnije isplatiti. U Tunis se vratio 1949. godine, kada je partija Destour bila zastupljena u vladi Tunisa, i otpočela pregovore sa Francuskom oko uređenja odnosa. Nemajući nikakav službeni položaj, Burgiba nije učestvovao u razgovorima, koji su doneli vrlo malo napretka. Godine 1951, otišao je u Pariz gde je radio na odblokiranju procesa pregovora, jer su štrajkovi i demonstracije za nezavisnost Tunisa, kao i francuska rešenost da zaštiti interese svojih doseljenika, strahovito dizali tenzije. Burgiba je ponovo uhapšen i pritvoren 1952. godine, prvo u Tunisu, a kasnije u Francuskoj. Međutim, 1954. godine kada su se tuniski nacionalisti okrenuli terorizmu, francuska vlada otpočela je pregovore sa Burgibom, priznajući Tunisu unutrašnju autonomiju. Nova tuniska vlada, koja je obuhvatala i Neo Destour, formirana je sa jasnim ciljem da pregovara o kraju francuske uprave. Prva faza tog procesa završena je u junu 1955. godine, kada je potpisana Konvencija o unutrašnjoj autonomiji, ograničavajući francusku kontrolu u oblastima odbrane i spoljnih poslova. U daljim pregovorima između Tunisa i Francuske potpisan je protokol 20. marta 1956. godine, koji je imao snagu Sporazuma o nezavisnosti. Sledeće godine postignut je dogovor oko evakuacije francuskih trupa iz zemlje (sa izuzetkom jedne baze u Bizerti), zbačen je kralj Muhamed VIII al Amin, ukinuta monarhija, i proglašena republika, a Burgiba je izabran za predsednika nove republike.

Predsednik Tunisa

Habib Burgiba u Mahdi 11. avgusta 1967.

Godine 1959. Neo Destur je osvojio svih 90 mesta u Narodnoj skupštini i time samostalno preuzeo vlast i dužnost održavanja mira u zemlji. Zbog svojih reformi, Burgiba je često upoređivan sa turskim državnikom Kemalom Ataturkom. Pokrenuo je kampanje opismenjavanja, besplatnog zdravstva, povisio starosno doba devojaka za udaju na 17 godina, ukinuo poligamiju, ozakonio razvod braka. Vojska je čvrsto podređena civilnoj vlasti, a administracija je prošla kroz proces tunisifikacije, jer su francuski radnici zamenjeni kolegama iz Tunisa.

Burgibina spoljna politika predstavljala je prevagu pragmatizma nad ideologijom. Na Zapadu je tražio ekonomsku i vojnu pomoć, ali ga to nije sprečavalo da sarađuje sa ne-zapadnim zemaljama u potrazi za izvoznim tržištima i bilateralnom trgovinom. Težio je da održi poseban odnos sa Francuskom, verujući da bi trebalo da se iskoristi pozitivno ekonomsko, kulturno i socijalno nasleđe kolonijalizma. I pored velike krize u odnosima Tunisa i Francuske, zbog tuniske podrške oslobođenju Alžira, napada na francusku bazu u Bizerti i eksproprijacije zemljišta francuskih doseljenika, Burgiba je uglavnom uspevao da održi srdačno prijateljstvo između dve zemlje. Takođe je radio neumorno kako bi uspostavio dobre odnose sa SAD, u cilju tehnološke modernizacije Tunisa. Za razliku od ostalih zemalja Arapskog sveta, Burgiba se zalagao za umeren i konstruktivan odnos prema Izraelu, ali je, ipak, podržao prava Palestinaca i ponudio Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji bazu kada je bila proterana iz Libana 1982. godine.

Povlačenje sa vlasti i kraj života

Burgibin mauzolej u Monastiru, Tunis

Burgibina grobnica u Monastiru, Tunis

Kad je reč o unutrašnjoj politici, Burgiba je sve više postajao autoritarna ličnost odvojen od baze svoje stranke, a obećanje o političkoj liberalizaciji zemlje izostavio je da ispuni. Posle serije bombaških napada islamističkih elemenata na njegov voljeni rodni grad Monastir, naredio je strašan napad na rukovodstvo Islamskog pokreta. Tunis se našao na ivici političke i ekonomske krize u novembru 1987. godine kada je Burgiba naredio nova suđenja za 15 islamista i tražio da njih 12 bude obešeno. Ovaj poslednji zahtev uverio je i pristalice Burgibe da se on više ne ponaša racionalno, jer bi izvršenje ovog naređenja dovelo do izbijanja građanskog rata. Posle nekoliko lekarskih pregleda ustanovljeno je da je mentalno nesposoban da obavlja svoje dužnosti, što je dovelo do ustavnog udara kojim je uklonjen sa vlasti. Premijer Zin al Abidin ben Ali imenovan je samo mesec dana kasnije za novog predsednika Tunisa. Poslednjih 13 godina života, Habib Burgiba proveo je u kućnom pritvoru, a umro je u 96. godini. Nakon njegove smrti 2000. godine, proglašena je nacionalna žalost, a sahranjen je u svom porodičnom mauzoleju u Monastiru.

Odnosi sa Jugoslavijom

Tunis je bio članica Pokreta nesvrstanih, a Habib Burgiba blizak u odnosima sa predsednikom Josipom Brozom Titom, jednim od osnivača Pokreta. Jugoslavija je pružila političku podršku tuniskoj borbi za nezavisnost u okviru organizacije UN, i bila jedna od prvih zemalja koje su uspostavila diplomatske odnose sa Tunisom. Godine 1965. Burgiba je postao počasni građanin Beograda.

Vanjske veze

Habib Bourguiba na Wikimedijinoj ostavi

• Službeni veb-sajt