Prijeđi na sadržaj

Oortov oblak

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Ortov oblak)
Ova slika je umetnička predstava Ortovog oblaka i Kojperovog pojasa.
Ovaj dijagram pokazuje pretpostavljene udaljenosti Ortovog oblaka u poređenju sa ostatkom Sunčevog sistema.

Ortov oblak (ili Ort-Opikov oblak) je pretpostavljeni sferni oblak kometa koji se nalazi na spoljnoj granici Sunčevog sistema na razdaljini od 2000 AJ do 100.000 astronomskih jedinica od Sunca. Ovo znači da se nalazi na četvrtini udaljenosti do Proksime Kentauri, najbliže zvezde Suncu. Spoljne granice Ortovog oblaka predstavljaju kosmološke granice Sunčevog sistema i oblast gravitacione dominacije Sunca.

Smatra se da Ortov oblak obuhvata dva odvojena dela: sferni spoljni Ortov oblak i unutrašnji Ortov oblak u obliku diska. Objekti u Ortovom oblaku se uglavnom sastoje od leda, kao što su vodeni, amonijakov i metanski led. Astronomi veruju da se materija koja sačinjava Ortov oblak formirala bliže Suncu i da je rasuta duboko u svemir usled delovanja gravitacionih dejstava velikih planeta u ranoj evoluciji Sunčevog sistema.

Iako nema potvrđenih direktnih posmatranja, astronomi veruju da je Ortov oblak izvor svih dugoperiodičnih i kometa Halejevog tipa, kao i mnogih kentaura i kometa Jupiterovog tipa, takođe. Spoljni Ortov oblak je samo delimično vezan za Sunčev sistem, i zbog toga lako pada pod gravitacioni uticaj, kako prolazećih zvezda, tako i galaksije Mlečni put same. Ove sile povremeno izbace komete iz njihovih orbita unutar oblaka i pošalju ih ka unutrašnjem Sunčevom sistemu. Sudeći po njihovim orbitama, većina kratkoperiodičnih kometa verovatno podstiče od rasejanog diska, ali neke možda podstiču i od Ortovog oblaka. Iako su Kajperov pojas i rasejani disk posmatrani i mapirani, samo četiri trenutno poznata objekta iza orbite Neptuna—90377 Sedna, 2000 CR105, 2006 SQ372, i 2008 KV42—smataju se mogućim članovima unutrašnjeg dela Ortovog oblaka.

Hipoteza

[uredi | uredi kod]

Godine 1932. estonski astronom Ernst Opik izneo je pretpostavku da dugoperiodične komete podstiču od orbitirajućeg oblaka na krajnjoj granici Sunčevog sistema. Holanđanin Jan Hendrik Ort razvio je ovu pretpostavku i postavio hipotezu o postojanju oblaka na osnovu posmatranja orbitalnih karakteristika dugoperiodičnih kometa. Ideja se zasniva na činjenici da prolaskom kraj Sunca komete gube deo svoje mase, tako da im je vek ograničen na svega desetak hiljada prolazaka. S obzirom na to da neke komete imaju vrlo kratke periode (Halejeva kometa – 76 godina), a da su česta pojava, te kad se to uporedi sa starošću Sunčevog sistema (oko četiri i po milijarde godina), onda mora postojati neki izvor kometa u prostoru na rubu Sunčevog sistema.

Prema Ortovoj hipotezi, oblak se nalazi na 50.000 AJ od Sunca, a proteže se i do 200.000 AJ daleko u svemir. Ipak moderne procene govore da je unutrašnja granica Ortovog oblaka na 2000-5000 AJ, a procene za spoljnu granicu idu od 50000 AJ pa sve do 200000 AJ, do više od polovine puta do najbliže zvezde. Pretpostavlja se da se sastoji od oko 500 milijardi kometnih jezgara koja su potpuno zaleđena zbog slabe radijacije Sunca na toj udaljenosti. S obzirom na to da je oblak ogromnih dimenzija i pored velikog broja kometa, jezgra kometa su međusobno udaljena desetinama miliona kilometara. Ukupna masa materije u Ortovom oblaku je oko 40 Zemljinih masa (neke procene idu i do 100). Gravitacija Sunca je slaba, tako da na kretanje tela u Ortovom oblaku utiču susedne zvezde. Spoljni gravitacioni uticaji lako izbace jezgro komete iz oblaka i usmere ga ka unutrašnjosti Sunčevog sistema. Osim obližnjih zvezda veliki uticaj na kretanje jezgara kometa mogu imati i veliki oblaci molekularnog vodonika od kojeg nastaju nove zvezde i njihovi sistemi, a koji nailaze u proseku jednom u 300-500 miliona godina, kao i galaktičke plimne sile koje su posledica različite udaljenosti Sunca i kometa od središta Mlečnog puta. Ove sile mogu izbaciti jezgra kometa iz Ortovog oblaka u međuzvezdani prostor ili ih obrušiti ka Suncu. Iz tog razloga Ortov oblak je izvor dugoperiodičnih kometa.

S obzirom na udaljenost od Zemlje, ni najsavremeniji teleskopi nisu uspeli da snime tela u Ortovom oblaku, mada postoje neki objekti koji su kandidati da se svrstaju u objekte Ortovog oblaka, jer kada su najudaljeniji od Sunca ulaze u zonu oblaka.

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]